Kao što su već svi berlinski listovi javili, čuveni Šveđanin Sven Hedin, vratio se sa svoga opasnoga i dugotrajnoga puta po srednjoj Aziji i Tibetu.
Njegove patnje na tome putu prosto su nadčovečanske; njegova otkrića su potpuno nova za nauku; on je pronašao nove narode, o kojima se do danas nije znalo nove narodonosne karakteristike, nove jezike i uspeo je da otkrije najtamnije geografske tačke, nove planine i nove države.
Njegovo se ime danas pronosi kroz svu kulturnu Evropu, prestonice se grabe da ih poseti, te možete misliti kako sam se iznenadio juče, kad mi momak unese kartu na kojoj piše: „Sven Hedin.“
„Ama, je li tu taj gospodin, koji je doneo kartu?“
„Jeste, svo ga čeka pred vratima.“
„Neka uđe.“
I odista, pojavi se g. Sven Hedin u mojoj sobi.
„Sedite, gospodine!“ ponudih ga ljubazno.
„Hvala.“
„A šta biste radi?“
I tada Sven Hedin razveza:
„Vidite, gospodine, ja sam putovao nekoliko puta tamo među divljake, prošao sam nepoznate krajeve, tamne tačke zemaljskoga globa i preturio silne opasnosti preko glave, za ljubav nauke.“
„To je vrlo lepo od vas.“
„Da, ali ja time nisam završio svoj zadatak u životu. Ja sam za kraj svoga života, da bi krunisao svoje napore, izabrao najopasniji put i najtamniji neispitan kraj na zemaljskom globu.“
„Da ne mislite na severni ledeni pol?“
„A ne. Tamo nije tako opasno. Na mnogo teži put mislim da se krenem.“
„A to je?“
„Preko Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu.“
„Ta nije moguće?“
„Rešio sam se odlučno pa ma me i glave stalo.“
„To je vrlo odvažno od vas, ali ne znam šta bih vam tu mogao ja pomoći. Tek ne mislite da vas ja na tome opasnom putu pratim?“
„Ne, gospodine, ali da mi date izvesna obaveštenja?“ reče Sven Hedin i izvadi iz džepa hartiju i opljunu pisaljku.
„Izvolte me, molim vas pitati.“
„Dakle, da li je vama poznato, postoji li u Bosni i Hercegovini kakav narod do sad nepoznat Evropi?“
„E moj gospodine, taj je narod Austrija već pronašla. To je ‘Bosanski narod’.“
„Dakle, to je već pronađeno. Pa dobro, a sumnjate li vi da u tim krajevima postoji kakav nov jezik, koji do danas nije bio poznat.“
„I to je pronađeno. To je ‘bosanski jezik’ koji je pronašao tajni savetnik Jagić.“
„I to dakle. Pa lepo, mislite li vi da bi se ja mogao proslaviti bar na geografskom polju. Bi li mogao pronaći kakvu novu provinciju?“
„Teško, gospodine. Austrija pronađe sve pre nego drugi. Ona prvo pronađe Bosnu kao istorijski mađarsku provinciju, pa će za tim naći sandžak kao istorijski austrijsku državu, pa onda Maćedoniju kao istorijski Austro-Mađarsku.“
„Dakle ni to ne vredi. A mislite li da bi mi to putovanje bilo interesantno.“
„O, vrlo interesantno. Najpre bi vas u Zemunu pretresli do gole duše.“
„Gle, isto kao u Tibetu.“
„Pa bi vas zatim u Zagrebu zadržali s voza i proglasili vas veleizdajnikom i lažno bi vas optužili.“
„Gle, molim vas, isto kao u Tibetu.“
„Zatim bi vas u Bosni pritvorili kao špijuna.“
„Ama isto, kao pljunuto u Tibetu.“
„I najzad bi vas proterali.“
„E, to nije moguće. Vi ste mora biti čitali moje opise o doživljajima mojim u Tibetu, pa sad mi iste stvari ponavljate. Čudo ne kažete još da bi mi zabranili da se sastajem i razgovaram sa stanovnicima Bosne i Hercegovine.“
„I to, razume se i to.“
„Sad ćete još reći, da bi mi oduzeli i sve hartije.“
„Pa i to, gospodine.“
„E, ako je tako, onda mi je sasvim izlišno da pravim taj put. To bi bilo samo ponavljanje onoga što je već bilo u Tibetu.“
„Sv svim. I ja se slažem s vama. Preštampajte vi lepo svoj putopis i gde god stoji reč „Tibet“, zamenite je rečju „Bosna i Hercegovina“ i evo moje glave ako budete demantovani.“
Tako se rastadosmo ja i Sven Hedin. Ne znam da li će imati hrabrosti da pođe na ovaj opasan put.