Noćas se otvorilo nebo i svako je, ko ima šta da želi, pojavio o ponoći na prozoru i poželeo sebi sreću. Takav je to običaj od starina i da vidite Boga mi, svakome se do sad ispunilo što je poželeo.
Bog je ove noći toliko darežljiv da po gde kad da i više no što čovek traži. Ako se ne sećate da vam bar ispričam, onako kako to narod priča, šta se jednom desilo grešnome Marjanu iz Smrdljikovca.
Naišlo tako Bogojavljenje, a on ceo dan razmišlja o tome: šta da poželi.
„Da poželim blaga, šta bi drugo. Sa blagom se sve može.“
Pa se zamisli Marjan, zamisli, te će sam sebi reći:
„Ama na što mi blago, ako nemam pameti da ga lepo i korisno upotrebim. Bolje bi bilo da ja potražim od Boga i jedno i drugo, a Bog je dobar, daće mi.“
Smišlja tako Marjan, smišlja, pa se najzad odluči da potraži i blaga i pameti. Kad je to smislio a on onda uze i da sroči svoju želju.
Ne može pred Boga izaći tek tako, pa tuc muc. Treba lepo i jasno da mu kaže šta želi. Mislio je i mislio i najzad sročio ovako da kaže:
„Bože, Bože, daj mi punu mericu blaga i punu glavu pameti!“
Kad je to tako smislio, a već pala noć, on zapeo krupnim koracima po sobi, pa uči na pamet reč po reč da se ne bi nešto, sačuvaj Bože, pomeo i pogrešio.
„Bože, Bože, daj mi punu mericu blaga i punu glavu pameti!“ uči Marjan na pamet, a ponoć se sve više približava.
Kad bi oko ponoći a on otvori prozore i provuče glavu kroz gvozdene rešetke i pogleda u nebu. A nebo se otvorilo i otud sjajna svetlost bije, a moj ti Marjan, zape, zamuca, pa ovako:
„Bože, Bože, daj mi glavu kao mericu!…“
I dabome, kako Bog o Bogojavljenju hoće svakome da ispuni želju, na jedanput poče grešnome Marjanu da raste glava i očas se nadu kao merica. I da vidiš sad tek muke i nevolje. Ne može grešni Marjan da uvuče glavu kroz rešetke, već osta tako sa glavom napolje kukajući i proklinjući sebe:
„Ej do Boga meni, šta mi bi da želim ono što nije za mene. I kud ću u svet sa ovolikom glavom!“
E vidite, tako se nešto desilo i našoj komšinici, ovoj grešnoj Austriji.
Naišlo kao vreme da se Bog javi narodima. Pa svi narodi kao spremili svoju želju da je kažu Bogu. Rusi kao spremili se da kažu: „Bože daj nam još više strpljenja, jer suviše ga malo imamo!“ Francuzi se spremili da kažu: „Bože, pomozi nam da nas i dalje Evropa smatra za najplemenitiji narod!“ Turci kao smislili da kažu: „Produži, Bože, još malo, kad je ovako lepo pošao pazar, dok ne rasprodamo sve!“ I tako redom svi smislili a Austrija, kao onaj grešni Marjan, htela bi mnogo na jedan put.
„Moliću Boga da mi dâ da oslobodim zarobljene narode!“ to kao onako da bi ona mogla stati u red kulturnih država. „I moliću Boga da kruna koja je na glavi ćesarevoj poraste svojom moći i rasprostre svoju vlast nad Bosnom i Hercegovinom.“
I naučila to lepo Austrija na pamet, te će sačekati ponoć.
Kad oko ponoći, a ono osvetli se nebo, a Austrija provukla glavu kroz rešetke od prozora i poče svoju želju:
„Bože, Bože, daj mi da zarobim slobodne narode! I… ovaj… daj mi da ćesarova glava poraste toliko da ne može na nju da stane kruna, već da padne na Bosni i Hercegovini.“
A Bog, kako ga dao Bog dobrog o Bogojavljenju, posluša želju Austrijsku i lepo je pusti da zarobi slobodne narode a ćesarova glava toliko naraste da sad ne može da je uvuče, te eno mu i sad glave na rešetkama, niti je može uvući natrag.
A da će mu kruna pasti s glave i razbiti se baš na Bosni i Hercegovini, to je više no sigurno.