Prošloj nedelji daje jednu naročitu boju, svetlost u kojoj nam se ona prikazala. Ili drugim rečima; prošla nedelja ima svoju naročitu boju, ili trećim rečima: prošla nedelja je imala naročitu svoju svetlost ili, najzad, četvrtim najprostijim rečima: prošle nedelje je gorela fabrika boja Mite Đorića.
I zamislite, da ni u tom slučaju kad je gorela jedna čitava fabrika boja, niko nije bio ofarban, izuzimajući samoga gazde i osiguravajućeg društva.
Tako će sad Beograd, za jedno kratko vreme dok se fabrika ne popravi, ostati bezbojan. A to će biti užasno. Zamislite, Beograd pa bezbojan!
Ja čisto zamišljam čitavu povorku uzbuđene gomile i ljudi i žene gde su zagušile Terazije i drsko preteći, viču pred ministarstvom policije:
„Hleba i farbe! Hleba i farbe!
Jer bez farbe ne mogu se naši ljudi maći, jer bez farbe ne mogu se naše žene maći.
*
A drugi važan događaj od ove nedelje, to je odlazak naše dece, braće, oceva i muževa u rat. To jest, oni su u stvari otišli u Sopot, na manevre, ali će to da bude sa svim kao i odistinski rat.
Moj komšija gospodin Mika, tako se ozbiljno oprostio od žene, kao da je odista otišao u rat. A njegova žena gospa Sofija, tako je ozbiljno shvatila celu situaciju, da je već sinoć u deset sati po večeri, razgovarala na prozoru sa jednim gospodinom iz trećeg poziva.
„A čudo i vi niste otišli?“, pita kao bela udovica.
„Pa mi smo treći poziv, mi dolazimo na red samo po nuždi“, odgovara on.
„Pa jest, tako sam i ja stvar shvatila“, dodaje ona i kao zamisli se, da li je već nastupila ta nužda, kad joj tek to posle podne muž otputovao.
„A vama mora da dobro stoji uniforma?“ pita ona dalje.
„A ne, ja najbolje izgledam u opšte bez haljina“, odgovara treći poziv.
„Pa jest, tako sam i ja stvar shvatila.“
I zaista, ona je pravilno shvatila stvar. Kad se već muž mora zamisliti da je u ratu, zašto ne bi i ona to zamislila. Jer, najzad nije potrebno samo muževi da održe manevre. Dobro je i žene da održe manevre, te da se izvedžbaju za slučaj rata.