E ova je kriza dosadila već i Bogu i ljudima. Postoji već jedan naročiti dvorski fijaker, koji su Beograđani nazvali „krizni fijaker“ i poznaćete ga po tome što su se na njemu izlizale gume oko točkova, vozeći kandidate za ministra. Postoji i jedan naročiti žandarm, koga su Beograđani nazvali „krizni žandar“ a poznaćete ga po tome, što se čovek podbio i strupio, jureći kandidate za ministre.
I što je najlepše, niko ne zna kad će se sve to svršiti. Niti znaju oni koji vode politiku, niti oni koji će biti ministri, niti pak oni moji neće biti ministri.
Ja sam najzad pao na misao da odem gospa Maci. Ona zdravo lepo baca karte; pogodila je gospodin Peri da će sa ženom rđavo živeti i pogodila je gospa Juci da će roditi u petom mesecu posle venčanja.
I ona mi je učinila ljubav. Razmestila je karte po stolu i otpočela:
„Udovica… pop… krevet…“
„Ali slušajte, gospa Maco. Mene ne interesuje ni pop ni udovica ni krevet, niti ja uopšte želim da se mešam u te crkvene stvari. Nego kriza, znate li šta o krizi?…
Gospa Maca nastavi dalje da broji karte.
„Veliki novac pada pa kuću…“
„Znam, to je budžet.“
„I kao neka obaveza…“
„To je trgovinski ugovor.“
„Pa onda čovek s bradom.“
„To je Pašić.“
„Pa onda čovek bez brade.“
„Znam. To je dr. Milan Marković.“
„Jedan, dva, tri, četiri“, broji gospa Maca dalje karte, „predstoji kao neki dogovor“.
„Zar opet? Pa ti dogovori nas i ubiše.“
„Jedan, dva, tri… i onda ima jedna tajna.“
„Aha!“
„E, ta tajna, vidite, će se otkriti.“
„Pa nek se otkrije. Šta me se tiče, ko će se otkriti i ko neće. Ali šta je sa poslom?“
„Nešto tamno. Ne može se ništa znati.“
„E, hvala lepo!“
Dakle čak i na kartama je nešto tamno i ne može se predvideti kraj krizi.
Pa ko onda u ovoj kraljevini zna da nam kaže štogod, dokle će ovo trajati?
*
Nego, kad je reč o kartama, spaziste li vi onaj „kunst“ u „Srpskim Novinama“ sad o Petrov-danu. Odlikovana tri popa. Niko više, nego samo tri popa i to jednim ukazom. Pravi „kunst“ iz farbla.
Izgleda kao da su ministri, secovali iz kartama koga će da odlikuju. Čisto zamišljam tu ministarsku sednicu. Ministar unutrašnjih dela izgustirao „kunst“ sa tri žandarma, pa kuca noktom u astal i traži kao vizu ukaz o odlikovanju tri sreska načelnika.
Sad uzima da gustira ministar prosvete, pa veli:
„Idem. I koštam te duplo.“
„Plaćam i vraćam još toliko“, kao pao u vatru ministar unutrašnjih dela.
„Da vidim.“
„Okretoše karte, kad obojica imaju ‘kunst’, samo ovaj kod ministra prosvete bolji. Tri popa.“
Eto, tako je morao postati taj ukaz o odlikovanju.
*
Pa neka mi sad kaže kogod, da telefon nije dobra stvar.
Eto onomad se desio požar na Savi i ljudi, dabome, požurili da najkraćim putem jave požarnoj četi. A zar ima kraćeg puta no što je telefon.
„Zvrr…“
„Zrr…“
„Zvrr…“
„Zrrr…“
„Dajte mi požarnu četu.“
Ne prođe ni po sata a javlja se fabrika četaka.
I opet počne.
„Zvrr…“
„Zrrr… Dajte mi, zaboga, požarnu četu… Razumete li, požarnu četu.“
Ne prođe opet ni punih pola sata a javlja se kafana „Transval“.
I sad nastane novo zvrjanje i vrjanje, pa se pojavi botanička bašta, pa onda litografska radnja Pere Markovića i najzad Talvi i Mandilovać, koji odmah kroz telefon počinje.
„Mi Talvi i Mandilović…“
Kad se na jedvite jade javi požarna četa, onda se na telefonu vodi ovakav razgovor.
„Alo. Ovde je Miloš, komandir požarne čete. Ko je tamo?“
„Ovde sam ja, gazda Pera.“
„Šta ste radi?“
„Rad sam da vam javim da je ovde na Savi bio požar ali nije potrebno da dolazite.“
„Zašto?“
„Pa dok sam ja dobio vezu kroz telefon, kuća je već potpuno izgorela.“
Nemojte misliti da sam ovo izmislio. Pitajte, pa ćete se uveriti da je istina ovako bilo.
*
Danas je vučenje srećaka „Srpskog Novinarskog Udruženja“. Ja već znam šta ću dobiti. Ili fusekle ili papuče, kao što znam da će moja tašta dobiti ili lovačku pušku ili pribor za brijanje.
Ajd, videćemo.