Zamislite, kriza još traje. Već dve nedelje kako traju porođajne muke.
Iskupili se doktori, iskupile se babice; jedni drže klistire, drugi makaze i očekuju novorođenče — buduću vladu.
Oslukuju babice pa jedna veli:
„Muško!“
„Nije“, odgovora doktor.
„Žensko!“
„Nije!“ odgovora doktor.
„E pa šta je?“
„Po svoj prilici blizanci, samo ako se sporazumeju.“
„Ama ko da se sporazume.“
„Pa velim oni, blizanci.“
To je, kao što vidite, sa svim nova stvar, da se blizanci sami među sobom sporazumevaju, da izađu na svet. A to je međutim to što mi sad očekujemo, pa da dođemo do nove vlade.
*
Da Bog sačuva i sa tom krizom. Gospa Sofija sedi već dve nedelje spakovana i ne može da krene u banju.
„Prvo, ako se desi da postaneš ministar, ja ne mogu tek onda ići u Smrdan-banju a drugo, ako ne postaneš, što sam 6anbadava ovoliko dangubila. Boga mi, bolja je i opstrukcija nego kriza!“
Tako se ona jedi, a kako je tek njemu. Već je tri put peglao cilinder i što je još gore, po ovakoj vrućini kad ceo svet grabi da izađe malo u šumu i u polje, on sedi po ceo dan kao osuđenik kod kuće, očekujući svaki čas, neće li stati dvorska kola pred kućom.
Već je postao i nervozan, malo što šušne a on pa na prozor. A preksinoć, čak se u dva sata noću probudio. Baš lepo čuo dvorska kola i čuo kad su stala pod njegovim prozorima. Nije da je to neki običan, lak fijaker, koji zvrči; nego se lepo oseća da su to teška, glomazna kola.
Bacio je jorgan sa sebe i poleteo prozoru kao bez duše. Otvorio je prozor, kroz koji je trebala de uleti u sobu nada, ali mesto nade, uđe užasan smrad.
To su bila šinterska kola koja su stala pod prozor.
„Ubio te Bog da te ubije. Brzo uzmi izmirnu pa okadi malo sobu“, pišti gospa Sofija iz kreveta. „Šta ti čovek neće prepatiti zbog te krize!
*
I gospodin Voja žali mi se na krizu. Veli i kod mene nije nikad duže trajala nego ovoga puta. Baš na na dan, kada je vlada dala ostavku, i on se posvađao sa ženom i svo već petnaest dana ne mogu da se izmire.
„Kriza, formalna kriza!“ uzvikuje gospodin Voja.
„Pa jeste li što pokušali?“
„Predlagao sam sporazum izmeću starijih i mlađih.“
„Ne računate valjda sebe u starije a gospođu u mlađe?“
„Ne, ali njena tašta, ujak i ujna, prestavljaju čitav klub. Drže, gospodine, svaki dan sednice i svaki moj predlog rešavaju.“
„Pa na čemu je sad stvar?“
„Pregovori, sami pregovori.“
„E pa šta ćete, kad je sezona pregovora.“
*
Vele da je jedan engleski novinar intervjuisao persijskog šaha o krizi u Srbiji.
„Šta mislite, Veličanstvo, na koji bi se način mogla rešiti kriza u Srbiji“, upitao je novinar.
„A koliko ima svega poslanika u Srbiji“, upitao je šah.
„Pa, sto i šeset.“
„A je li njihova skupština vrlo tvrda građevina?“
„Nije, na protiv, izgleda kao opštinska sudnica.“
„Tako?! učinio je šah“, jesu li u Srbiju stigli brzometni topovi?
„Jesu.“
„E onda, krizu treba parlamentarnim putem rešavati.“
„Kako to mislite Veličanstvo?“
„Pa… ne treba dozvoliti da se poslanici rasturaju po kafanama i po klubovima, bolje je skupiti ih sve u skupštinu i… tu saslušati njihovo mišljenje.“
„Kako saslušati njihovo mišljenje?“
„Pa tako, staviti na glasanje; hoće li čistu situaciju ili je neće.“
„Pa jeste, što kažete!“ ogovorio je na to engleski novinar.
*
E lepo, recite vi meni sad kad se reši danas ili sutra kriza, hoće li narodni poslanici ići u banju ili u Skupštinu? Ili je, prema onome što je na dnevnom redu u Skupštini, to sasvim svejedno. Znojenje im predstoji i tamo i ovamo.