Ova bi se nedelja mogla nazvati nedeljom bez događaja. Ono nešto malo razbijenih glava po Srbiji, što su se polupale prošle nedelje na političkim zborovima, nisu beogradski događaji. Da je bar koji od poslaničkih kandidata, stigao u Beograd bez uveta, bez zuba ili bez nosa, to bi već bio beogradski događaj i ja ne bi propustio da ga intervjuišem.
„Vama je, gospodine kandidate, narod odrezao uši?“ glasilo bi recimo moje pitanje.
„Da, ali ne žalim!“ odgovorio bi mi, recimo on.
„Kako ne žalite?“ recimo brinem se ja.
„Rado žrtvujem narodu svoje uši. U ostalom one su mi kao narodnom poslaniku čak i nepotrebne. Polažući račun svojim biračima, lakše ću se pravdati da nisam njihove želje čuo, pa ih nisam ni mogao zastupati.“
Eto, tako bi recimo bilo, da je ko od kandidata ostavio u ovim gužvama, uši u narodu. Ali, to se, hvala Bogu nije desilo.
*
A prošle nedelje desio se još jedan beogradski događaj. Penzionisan je reditelj i glumac Narodnog Pozorišta g. Milorad Gavrilović, i eno, pune su novine intervjua o tome događaju.
Razume se da sam i ja otišao do g. Gavrilovića da ga intervjuišem.
Zatekao sam ga u sobi. Seo je na grdan svežanj rola i krpi stare pantalone u kojima je nekada igrao Armana Divala i koje će, sa izlizanim kolenima sasvim dobro stajati jednom penzionaru.
Po već utvrđenom običaju u takvim prilikama, izjavim mu sažaljenje, i počnem mu postavljati pitanja:
„Od kad ste vi, molim vas, u ovom kvartiru?“ upravim mu ja kao prvo pitanje.
„Pa“, odgovori g. Gavrilović, „od Mitrovdana“.
„A jeste li vi od vaše dobre volje uzeli ovaj kvartir ili vas je kogod nagovorio?“
„Kvartir sam uzeo od svoje dobre volje a gazda kuće nagovarao me je da mu dam kaparu. Ali, zašto vi to pitate, to se ništa ne odnosi na moje penzionisanje.“
„Kako da se ne odnosi. Nemojte molim vas da se mešate u moja pitanja. Budite strpeljivi, pa ćete viditi da se pitanja koja sam vam postavio, odnose direktno na penzionisanje. Kažite mi dakle, kad se uzimali ovaj kvartir, jeste li vi znali da odmah do vas lepo sedi penzionisana glumica Cvetićka i odmah do vas desno, penzionisana glumica Grgurova i jeste li, osim toga, znali za onu srpsku poslovicu: ‘S kim si onaki si.’“
„Znao, sve sam znao.“
„Kuku, sve ste znali. E pa onda, što se ljutite na vaše penzionisanje kad ste se sami strpali u penzionare. A još jedno pitanje. Da li vi znate, da je u ovome kvartiru pre svoje smrti kao penzionar živio pokojni Cvetić?“
„Znam.“
„E onda, primite jedan moj savet. Kad idete ulicom, idite uvek trotoarom.“
„Zašto?“
„Slušajte me. Idite uvek trotoarom i izbegavajte fijakere kad idete peške.“
„Ama zašto?“
„Pa… zbog rude. Znate, vi ste sad u penziji, pa — zbog rude.“
G. Gavriloviću naiđoše suze blagodarnosti na oči, ustade i stišće mi ruku:
„Hvala vam!“
Pošto nisam imao šta više da ga pitam, ustao sam i otišao.
*
Danas je opet vašar kod Svetosavske crkve. Mnogo vašara za tako kratko vreme. Jedan prekjuče na Markov-dan, jedan danas a jedan 18. maja.
Bolje bi bilo kad nebi bilo tako često.