Zaželeo sam se topla sunca, lepih žena i čistih ulica i krenuo sam se na jedan poduži put. Odavde, preko Beča, kroz Tirolsku i Švajcarsku u Pariz pa otud na jug Francuske, gde je sunce tako toplo, gde su žene tako vatrene i gde su ostrige tako sveže.
Išao sam neprestano obalom, samo obalom, sve od Marselja pa do Italije, pa kad sam i tu zemlju, za koju svi putopisci vele da je lepa, prošao, došao samo u Beograd preko Hrvatske, nezadržavajući se ni u jednom mestu ove bratske nam zemlje, bojeći se da me narod ne smatra kao vladinog kandidata i da me ne zaspe jajima.
Nisam putovao sam, pa nemojte misliti da sam vodio ženu. Sa ženom ima smisla putovati u Brestovačku banju i u Srmdan-banju, ali u Pariz i Monako, to nema smisla. Tamo je grdna tišma i guranje sveta, pa se ili čovek ili žena, mogu lako izgubiti. Zato je bolje da bar jedno ostane kod kuće, kako bi se posle mogli naći.
Putovali smo ja, urednik „Politike“ i doktor Ribnikar, tako da je kondukter na železnici izmeđ Beograda i Inđije, mislio da sam ja Vajfertov sinovac, pa putujem u Evropu sa svojim ličnim sekretarom i svojim ličnim lekarom. Ali se vrlo brzo taj kondukter uverio da ja nisam čak ni daleki rođak Vajfertov.
Pre no što sam krenuo na put, imao sam tri velike brige da zbrinem. Da izvadim pasoš, da izvadim rund-rajls kartu i da nađem načina: kako da se probudim u četiri sata ujutru.
Već kod vađenja pasoša desio mi se prvi maler. Pisar, koji je ispunjavao pasoš, zapisao je pogrešno da mi ima dvadeset i tri godine. Ja to nisam zahtevao a pisar to nije namerno učinio, ali je to moja žena naopako protumačila.
„Zašto ti, baš u Pariz kad putuješ, mećeš u pasoš dvadeset i tri godine!“ počela je odmah da mi prebacuje.
„Ali, draga ženice“, počnem se uvijati, „u Parizu se ne dokazuju godine pasošem“.
„Nego?“
„Može u pasošu pisati da imaš šeset godina a čovek u Parizu da se oseti kao da ima dvadeset a može mu u pasošu pisati da ima dvadeset, a čovek da se oseti da ima šeset, ne zavisi od pasoša.“
Taman se žena malo umiri, ali prevrte prvi list na pasošu i vide da ona i deca nisu upisani u pasoš.
„A šta je ovo?“ zgranu se žena. „A što nisi upisao mene i decu?“
„Pa kako da vas upišem kad vi ne putujete?“
„Znam, ali taj pasoš vredi i posle putovanja. Prelazićemo valjda i mi koj put u Zemun, pa će nam trebati pasoš, nego si ti to opet zbog Pariza, molio da ti ne upišu ženu, znam ja tebe, ti si to naročito molio.“
„Ama nije, ženo, budi pametna. To nije godišnji pasoš, zar ne vidiš da je tromesečni pasoš?“
„Pa?“
„Pa ima jedna naredba ministra unutrašnjih dela, po kojoj se u tromesečni pasoš ne može da unese i žena“, uzeh ja da vrdam.
„Ministrova naredba?“
„Da, naredba od jula prošle godine PBr. 14782, u kojoj ministar kaže: „Uviđavajući potrebu i važnost toga, de muževi svake godine mogu tromesečno putovati… i tako dalje. Ne pamtim naredbu.“
I dok sam ja tako ženu uveravao dotle je, razume se, i tašta uzela pasoš da zaviri u njega.
„A zašto, bogati zete, ovde ima opisane i oči tvoje i nos i kosa a osobeni znaci nema?“ uze ona da pita.
„Ama kakvi vas osobeni znaci spopali, šta će mi osobeni znaci?“
„Pa tako, to bi trebalo da se zapiše.“
„Nebi trebalo, razumete li, ne bi trebalo. Najzad, ja i nemam nikakvih osobenih znakova. Moj je jedini osobeni znak taj, što sam vaš zet. Eto, to bi moglo de se zapiše, ako je po volji!“
Kad sam tako na jedvite jade svršio pitanje sa pasošom, otišao sam u direkciju da izvadim kartu.
Tamo me vrlo ljubazno dočeka jedna gospođica i razvi predame pet šest karata Evrope.
„Izvolte, birajte!“
Ja uzmem gospođicu za prst od desne ruke pa je povedem od Beograda preko Pešte i Beča, upadnem a njenim prstom u Švajcarsku, odvučem ga do Pariza pa ga povedem dalje i umočim ga u Sredozemno More, pa ga pronesem kroz Italiju i dovedem do Beograda i tu joj vratim prst.
„Dakle, hoćete kružnu kartu?“
„Da, gospođice, ali ne od onih što se jeftinije prodaju u našoj direkciji!“
„Hoćete li smo železnicom?“
„I železnicom i lađom.“
„Hoćete kružnu kartu sa sudarom ili bez sudara!“ pita gospođica dalje.
„Kako sa sudarom?“
„Pa, tako, ako bi želeli gde god na putu sudar vozova?“
„A tako? E to bi bilo vrlo prijatno. A gde mi kao savetujete da uzmem sudar?“
„Pa, u Italiji, gospodine. U svima drugim zemljama se sudare po dva voza, a to nije tako zanimljivo. Tu ne može biti više od sedam do osam mrtvih. U Italiji je to među tim tako uređeno da se po tri voza ujedanput sudare.“
„Pa jest, to je mnogo zanimljivije. Ali, znate šta, dajte vi meni za sad kartu bez sudara, pa ću ja na putu doplatiti za sudar.“
„Može i tako!“ odgovori mi gospođica i sede te mi napisa kartu.
E teko je bilo i ovo drugo pitanje rešeno a ostalo je još samo pitanje: kako ću se probuditi u četiri sata? Kad bi u to doba trebao da legnem, to bi još išlo, ali da se probudim, prosto nemoguće.
Razume se, kome bi se prečem obratio nego ženi. O, koliko se puta u životu probudila ona zbog mene u četiri sata ujutru.
Žena, da bi se sigurnije probudila, ode i zamoli moga oca da je on probudi u pola četiri, pa će ona mene probuditi u četiri. I otac se primi toga, ali za svaki slučaj, da se ne bi uspavao, naredi devojci da ona njega probudi u tri, pa će on probuditi moju ženu u pola četiri. Devojka se primi toga, ali za svaki slučaj, da se ne bi uspavala, zamoli svoga poznanika, nekog šustera, da je probudi u pola tri kako bi ona probudila oca u tri.
Šuster se vrlo ljubazno primi toga posla, ali da se ne bi uspavao, on zamoli noćnog čuvara da njega probudi u dva, kako bi on mogao devojku probuditi u pola tri.
Čuvar, razume se, nije nikoga zamolio da ga budi, jer baš naši su beogradski čuvari uvek budni.
Legao sam u jedan i po po ponoći a već u dva nastaje jedno generalno buđenje. Čuvar probudi šustera, šuster devojku, devojka oca, otac ženu, žena mene i — u dva i petnaest minuta već sam bio budan.
Mogao sam otputovati do Jagodine, vratiti se u Beograd i opet stići za voz koji polazi u šest i po. Ali, pravo kaže moja žena:
„Bolje ti je što si se u dva sata probudio nego da si sad tek legao.“
Pravo kaže.