Od jutros je osvanuo Beogradu pod plakatima.
Sa svim onako kao što recimo osvane po koj put pod maglom ili pod rekom, ili pod snegom, tako je eto Beograd od jutros osvanuo pod plakatima. Samo što nam te plakate nisu pale s neba; da su otud pa ni po jada. Kakva sve čuda nisu na nas padala do sad s neba, pa zašto nebi o ovo čudo.
Otidite molim vas samo do prvog plota pa vidite kako je šaren od plakata. Tu radikalna lista, tu reklama Talvi i Mandilovića, tu samostalska lista, tu reklama orfeuma na Bulevaru, do nje naprednjačka lista, pa reklama fotoplastikuma, pa do nje reklama Nartenovog bioskopa. I kakvih tu boja ima i zelena i bela i žuta i crvena. Puni plotovi, nigde mesta više.
Tek u ovakvim prilikama čovek primeti, kako u Beogradu ima vrlo malo plotova. I na budućoj bi opštinskoj upravi bilo to, da se pobrine da ubuduće u Beogradu bude što više plotova. Što manje kuća i što više plotova. Jer, nije to samo zbog izbornih plakata, plotovi su i inače vrlo upotrebljiva mesta.
*
U Austriji je prošle nedelje narod sa skupštinskih galerija pljuvao na poslanike. Budite Bog s nama, s tom Austrijom. U toj zemlji uvek biva nešto naopako a ne kao u drugom svetu. Kod nas na primer narodni poslanici pljuju na narod a ne narod na poslanike. A tamo, eto, obrnuto.
*
Cele prošle nedelje bilo je toplo i prijatno vreme. Večeri su bile naročito prijatne, te malo koje da nisam šetao korzom Knez-Mihajlove ulice.
Sinoć sam na korzu čuo ovaj interesantan razgovor dveju dama, koje su ogovarale treću koja je samo pet koraka išla pred njima:
„I ona misli da je feš.“
„To joj je lanjski šešir, samo metla novo pero.“
„Ta idi molim te, nije ni to njeno. Zar ga ne poznaješ. To je pero njene sestre, pa ga ona uvek predveče pozajmi. Ajd sretni je koj put preko dana s perom.“
„A čuješ li kako još šušti žipon? Kobajagi ima svilen žipon, a ovamo potrpala pod suknju puno flis-papira, samo da joj šušti. Kao da ja to ne znam.“
Potrčao sam krupnijim koracima da vidim lice te gospođe, ili valjda gospođice, koja se kiti tuđim perjem, i koja je učinila taj pronalazak da potrpa pod suknju fils-papir ne bi li joj šuštalo kao svilen žipon.
I — spazio sam je. Razume se da neću zadovoljiti vašu radoznalost i neću vam reći ko je.
*
U Upravi Fondova još nije pronađen lopov i, kako izgleda, neće biti ni pronađen.
Najpre nisu mogli nikog da nađu, najzad jedva nađu nekog Šandora, a on kao uzinat, neće da prizna. A među tim treba nekog naći. Štampa navalila pa traži, te treba ma kog naći.
Juče je dolazila istražna komisija i meni.
„Dragi, Ben-Akiba, učinite nam jednu ljubav, učinite jednu veliku uslugu Upravi Fondova.“
„Molim, ma da me Uprava Fondova nije zadužila, ipak, evo što mogu učiniću. Učiniću samo ako mogu. Izvolte reći šta je?“
„Pa“, poče kao malo stidljivo komisija, „kad bi bili tako dobri pa da se primite za lopova“.
„Kako, molim?“
„Tako, da se vi primite za lopova onih obveznica.“
„Ali, od kud vam ta ideja?“
„Pa zaboga, mi moramo naći lopova, mi ga svakojako moramo naći. Pa, kad bi vi bili tako ljubazni da se primite. Nudili smo mnoge, pa neće.“
„Pa znam, gospodo, ali se može desiti da budem osuđen?“
„Ah, koješta. Na to nemojte ni misliti. Vi vidite da svu krivicu izviđa naročita komisija a čim kod nas u Srbiji komisija uzme kakvu stvar u ruke, sigurni stre da će ta stvar zastariti.“
„Pa to jeste.“
I tako danas ceo dan se razmišljam da l’ da se primim da spasem jedan put komisiju brige, jer ako se ne primim, oni ga majci još godinu dana neće naći krivca.
*
Pet je kutija dakle danas u Beogradu, u pet kutija će svaki glasač zavući ruku. Bar da je postavljena i šesta za izgladnele Srbe na Kosovu, te da svaki glasač zavuče i u nju ruku. Ali, bilo bi to možda rđavo za partijski interes. „Najugledniji“ članovi stranaka, gazde, možda ne bi ni došle na glasanje.
Dabome da ne bi!