Zašli smo, potpuno smo zašli u jesen. Ulicama već uveliko srećete ljude sa posuvraćenim pantalonama i žene sa zadignutim suknjama. A to je već prvi znak jeseni.
Drugi je znak blato, naše prestoničko blato, kome sam ja već jednom pevao himnu. Sreća samo, što ovoga meseca padaju opštinski izbori, pa će po svojoj prilici opštinska uprava očistiti blato, bar dok izbori ne prođu.
A treći znak, da je jesen nastupila, to je što su zavodi počeli da eskontuju menice.
Juče sam video kad su se srela dva prijatelja i toplo se zagrlila čestitajući jedno drugom suznih očiju.
„Šta je, da nije potpisan trgovinski ugovor s Austrijom?“
„Nije, nego je Narodna Banka rešila interes.“
„E?“
„Jest, šest od sto.“
*
Prekjuče je bilo izvlačenje Klasne Lutrije.
„Igraš li i ti, Mito?“ pitao sam jednog mog prijatelja kad sam video kako grozničavo razgleda izvučene brojeve.
„Igram, al na neviđeno.“
„Kako na neviđeno?“
„Pa uzeo sam za prvo vreme i drugo kolo srećke, pa ih nisam platio, pa mi sad prodavac ne daje više srećke ali sam ja zapamtio brojeve, pa gustiram u sebi. Znaš, više onako kao da kibicujem u izvlačenju.“
*
Šetao sam juče Terazijama, i po svome običaju zavirivao sam u izloge. Dve su me stvari vrlo iznenadile. Radnja Blagoja Dinića oglašava grdno velikim slovima na izlogu da ima vrlo lepih i novih boja za krečenje. Pa dobro, kad su već tu boje za krečenje, šta čekaju naše škole, što se vazdan ne raspuštaju. Neće se valjda za vreme ferija krečiti, nego, kao što je to u celome svetu, čim počnu predavanja.
A drugo opet jedan oglas na jednoj radnji, nedaleko od Dinića. Tamo su u izlogu oglašene cene vinu: „Šira 1 dinar litar a staro vino 3 groša litar“. I sad još ne mogu da rešim pitanje, da li taj čovek od starog vina pravi širu ili od šire vino. Ko će ga znati?
*
Ama čim sam ja video, još pre nekih godina, da se Uprava Fondova seli preko puta Pozorišta, znao sam da se i u njoj mora odigrati kakav pozorišni komad. I sad se samo pitam, jednako se pitam: Šta je to što se odigralo; je li tragedija ili komedija? Sudeći po prvom činu, stvar mora da je grozno šaljiva, ali od kako su spustili zavesu posle prvog čina, još nikako je ne dižu da vidimo drugi čin.
Ako je do muzike, odsvirano je što je imalo da se odsvira izmeđ činova, pa što ne dižu zavesu?
*
Pregovori za trgovinski ugovor teku i dalje. Austrija ne da ni jedna naša svinja da se približi njihovoj granici a među tim ustanovila nov garnizon u Kovinu, preko puta Smedereva. Valjda tek ne misli da u naknadu za svinje, ona izvozi svoju vojsku. U tom slučaju vlada bi naša trebala da unese u ugovor i to: kad ovi traže da se naše svinje mogu izvoziti samo u zaklanom stanju, to i mi tražimo da njihovi bataljoni mogu preći u Srbiju samo u zaklanom stanju. Toliko je dosta od nas radi održavanja dobrih susedskih odnosa.
*
Ove nedelje je poniklo nekoliko novih listova. I kako ti se sve ne zovu, tako da čovek ne bi umeo da nađe ime novom listu kad bi ga hteo krenuti. Ali, svi su ti listovi radi opštinskih izbora i za to je pogreška što su uzimali ona imena koja su uzela. Ti su se listovi mogli zvati na primer: „Kmet“, ili „Dijurna“ ili „Komisija“ i u opšte takva imena koja bi sama sobom govorila da su ti listovi krenuti radi opštinskih interesa.
*
I ove nedelje dva čoveka pala u rupe kanalizacije i razbili rebra i noge. Ja ne mogu da razumem, kakvo je to zadovoljstvo kod naših Beograđana da padaju u rupe. Čudo to, da svaka prestonica ima svoje naročite pasije. Parižanima je na primer zadovoljstvo da se prevrću iz automobila; Petrograđanima je pasija da se igraju s bombama; Berlincima je pasija da se za svaku sitnicu tužakaju sudu, a Beograđani, oni su sad pronašli to kao šport, da padaju u rupe.
Ako ovaj šport uzme malo šire razmere, moraće naša opština da iskopa nekoliko različitih rupa u svima krajevima Beograda, i da stave table sa natpisima: „Ove se rupe stavljaju na raspoloženje građanstvu Beograda, radi padanja u njih i razbijanja nogu, rebara i svih drugih delova tela“.