Topi se, topi se sve što se zimus smrzlo…
Granulo je prolećne sunce i otopilo prvo krovove te nam je nekoliko dana kapala voda za vrat kad smo poslom žurili kraj kuća pognute glave.
Pa onda se otopio drvarski kartel koji je zimus bio tako čvrsto smrznut pa se otopila Sava kako bi dala mogućnosti Austrijancima da budu bezobrazni ne samo na suvu nego i na vodi.
Sve, sve se otopilo što se zimus smrzlo, a od juče počela je da se topi i beogradska kaldrma.
Ah, kad pomislim samo na tu divnu sliku, na Beograd u doba kad se počela da topi kaldrma.
Razliće se smrdljivi potoci širom ulica noseći blato i mulj i mi ćemo jedno deset do petnaest dana skakati s noge na nogu kao lejleci; razliće se pomijare ispod kapijskih pragova i mi ćemo jedno deset do petnaest dana kod svake treće kuće zapušavati nos maramom; zabazdiće podrumi na ostatak kiseloga kupusa; zasmrdiće nužnici svojim orijentalskim smradom i u opšte ispuniće se vazduh onom prijatnošću koja svake godine kod nas u Beogradu naglašava proleće.
Topi se, topi se sve što se zimus smrzlo…
Tope se i zaraze, tifusi i difterije, šarlasi i srdobolje koje su se zimus malo uplašile od hladnoće. Opština izvesno već prefarbava i doteruje iskvarena slova na onim tablama koje počinju sa: „Ovde vlada zarazna bolest…“ a Biljan Vuković prefarbava i udara nov lak na mrtvačka kola.
Topi se, topi se sve. Ja vidim već veliku reku koja spira beogradsku kaldrmu i nosi sobom sve ostatke, tekući šumno niz padine beogradskih ulica. Šta sve njome ne plovi, šta sve ona nije sakupila sa beogradske kaldrme i iz beogradskih ulica.
Stajao sam juče po podne na njenim obalama da vidim šta sve prinosi, šta je sve dočepala, kakve ostatke i uspomene na prošlu zimu.
Prvo što spazih na njenim talasima, bio je jedan „red igara“. Ko zna sa koje zabave zimušnje; ko zna čije su očice redovno preletale taj red igara i nestrpljivo brojale igru po igru, i jedva čekale da dođe „drugi kadril,“ jer je za drugi kadril angažovao — on. Možda tamo na tom redu igara, koji je ščepala sa đubreta, stoji kod drugog kadril zapisano sitnim slovima, drhtavom rukom: „on“
A odmah, čim prođe red igara, još jedna hartija na talasima. Dugačka uzana hartija a na sredini izbušena rupa. To je isplaćena menica. Da li to slučajno idu jedno za drugim „red igara“ i neplaćena menica, ili se drže onoga reda kojim i u životu idu?
Pa onda dalje reka teče, teče i nosi puno, puno sitnica.
Naiđe najpre jedan suv cvet. Na čijim li je grudima bio zimus o zabavama. Da li bi onaj nos, koji je tako pohlepno zimus želeo da se približi ovom cvetu i sad poželeo da se zavuče malo u baru?
A za cvetom, pliva ponovno neko pero iz šešira. Ko zna kako li je ono dospelo na đubrište? Pa onda jedna postava iz rukava nečijeg kaputa koji je nestrpeljivo očekivao da se svrši zima.
Pa onda neka pozivnica za svadbu. Plovi, plovi ponosno potok u Dunav a odatle u Crno More. Kad li je ta svadba bila; da li su srećni oni što su se uzeli ili bi sad možda, da im je samo to moguće, rado pustili da odu u Crno More sve pozivnice kojima su objavili taj prvi dan?
A za pozivom svadbenim plovi jedna guma od cucle. Od kud ona tu? Ili se pokvarila pa je bacila domaćica a uzela drugu ili je domaćica članica raznih društava po ceo dan po sednicama, a dete ne razumevajući taj uzvišeni poziv maternji i sedeći samo kod kuće, bacilo cuclu kroz prozor da pogodi kakvo kuče na ulici.
I šta sve ne plovi, šta sve ne nose beogradske reke sad u proleće, kad se stane beogradska kaldrma topiti. Nose nam i dobre i zle uspomene, nose sve što nam je donela prošla zima a što prolazi kao lanjski sneg.