I poslednji su odgovori već stigli po mojoj anketi. Trinaesti februar, utvrđeni rok za odgovore je prošao, pa pravo je da svedem račune, pravo je radi ono nekoliko gospođa i gospođica koje su potegle i vrlo mi iskreno odgovorile pa s pravom sad očekuju da im se javim.
Dobio sam dakle svega 211 odgovora, ni jedan razume se sa potpisom. Od tih 211 svega 19 su pisale ženske a 192 muški. Badava su oni podešavali, pisali pisma u ženskom rodu, potpisivali ženska imena i podešavali ženski rukopis.
Kad vam na primer ženskim rukopisom a pod ženskim potpisom žensko piše u pismu ovaku frazu: „Mi ženske ne volemo kod čoveka lepotu, ne volemo ni položaj, ne volemo ni spoljašnjost, mi hoćemo da poznamo čoveka, hoćemo da saznamo i najdublje osećaje njegove, hoćemo da mu upoznamo duh, pa tek da ga zavolemo“ — kad vam to napiše dakle ženska, je l’ te da ste na čisto da je to muško.
Ili kad vam u jednom pismu piše ovako: „Mi ženske priznajemo da smo lakomislene, mi priznajemo da je to muška ruka na koju oslonjene možemo kroz svet proći, mi priznajemo…“ jel’ te da je to žensko u pantalonama koje tako piše. Makar u tome pismu ništa više ne bilo napisano, dosta je to pa da se vidi da ga nije ženska pisala. Žene neće ni razgovor ni pismo početi frazom: „Mi priznajemo…“. Ta je fraza najređa u ženskim razgovorima i pismima.
Dakle, kao što sam to u napred kazao o muškim pismima neću ni voditi računa. Ostaje samo 19 ženskih pisama.
Da ih najpre klasifikujem. Od 19 su pisama:
| Od gospođa | 7 |
| Od gospođica | 4 |
| Od udovica | 2 |
| Od raspuštenice | 1 |
| Od tašta | 3 |
| Od neoznačenih | 2 |
| Svega | 19 |
No ova se kvalifikacija može i drugače postaviti, ovako:
| Gotovo ništa ne odgovaraju | 6 |
| Rđavo su razumele pitanja | 4 |
| Odgovaraju lepo i duhovito | 7 |
| Odgovaraju neučtivo | 2 |
| Svega | 19 |
Ja u neučtive odgovore i ne računam pismo neke „Mice i Zlate“ iz Beograda koje je prosto kuvarički napisano. To je pismo pisano muškom rukom i muškom neučtivošću. Dakle tako banalna pisma i ne računam, već neučtiva pisma računam ona u kojima me grde. Na utehe gospođa, ja verujem i ako su to ženska pisma da su ih muški bar diktirali.
Da pređem u glavnom sva pisma po redu kojim sam ih kvalifikovao:
Međ pismima, za koja reko da gotovo ništa ne odgovaraju na postavljena pitanja nalaze se i ovakva: Mlada devojka vole, vole, vole i — ono što se uvek u takvim prilikama dešava — biva izneverene. Ona je sad dobila priliku povodom pitanja koje sam postavio, pa mi se jada na svoju nesrećnu ljubav i moli me da je tešim.
Međ odgovorima na koje rekoh da su rđavo razumele pitanja, ima i ovako naopakih odgovora. Na pitanje na pr. „Imate li dece i ako ih nemate, želite li ih?“ jedna gospođa odgovara: „ako i želim dece neću se tek vama, Ben-Akiba, obratiti. Niste valjda vi jedini“.
Ili na pitanje; „Nalazite li da ste sad lepši ili ste bili lepši devojkom?“ — ima i ovakvih odgovora: „Onome kome sam bila lepa devojkom nisam lepa sad kao žena ali sam zato lepša sad kao žena, mnogima koji me nisu devojkom poznavali. U ostalom kad bi pitanje o mojoj lepoti kao žene stavili na glasanje, ja sam sigurna da bi imali većinu uzase. Ja znam da je vama krivo, Ben-Akiba, što se ja hvalim svojom lepotom a još će vam krivlje biti kad vam kažem da ste baš vi jedan od onih koji me bezobrazno fiksira kad prođem ulicom i kad kraj vas prođem, ja htela ne htela moram da spustim suknju niže pa makar i najveće blato bilo, jer imate običaj da žensku i od natrag posmatrate.“
Izmeđ sedam pisama, na koja rekoh da odgovaraju lepo i duhovito, objaviću samo četiri, jer gospođe i gospođice koje su ih pisale završavaju pisma sa dozvolom da ih mogu objaviti. Tri prva me pominju smem li ih objaviti pa s toga neću to da činim. Ja sam se unapred obvezao da neću činiti nekakve nepravde.
E sad da učinim još jedan opšti pregled pisama. Da nađem u koliko je to moguće, ima li čega zajedničkoga u svima.
Od 19 pisama, ona dva neučtiva otpadaju, može se govoriti samo o 17 pisama.
Od 17 dakle pisama samo su 4 iskrena a 13 su neiskrena t. j. prava ženska pisma.
U svima pismima gospođa (ima ih 7, kao što vam rekao) uvod je vernost prema svome mužu. „Ja volem ovoga muža, Ben-Akiba, i to hoću da znate da ne bi rđavo tumačili sve ostalo što ću vam pisati“ — tako od prilike počinju žene.
Gospođice sve javljaju da nose rukavice numera pet i po. Ne mogu nikako to da protumačim: od kud da sve devojke nose baš numere pet i po.
Tašte sve počinju pisma, time kako baš nisu seo tašte onakve kako ih ja molujem. Jedna od njih mi prebacuje da grešim što ne progovorim koju i o svekrvama i ja evo otvoreno priznajem da je taj prekor opravdan. Prvom prilikom, kad mi to dođe zgodno, progovaraću i o svekrvama.
Ona dva pisma, za koja sam rekao da sam ih dobio „od neoznačenih“ takva su da se ne zna je li ih pisala devojka, žena ili udovica. U ostalom biva to i u životu po gde kad da se ne može da načini razlika izmeđ devojke, žene i udovice.
I ako sam sa ono malo odgovora zadovoljan ja ipak ne smatram da sam sa svojom anketom uspeo. Očekivao sam više odgovora i više iskrenosti.
Drugi put će valjda i toga biti.
P. P.
„Kleopatri“. Pošto se poznajemo to ću vam na vaše lepo i duhovito pismo odgovoriti usmeno, u četiri oka.