Kad me već nisu hteli da pošlju da iznalazim nove puteve a ja sam zaseo pa se odao tome da pronađem nove državne prihode.
Zapazio sam već odavna da se kao naročita državna grana jako razvijaju deficiti. Svaki čas gotovo i vi čitate po kakav telegram: „U tom i tom načelstvu učinjena pronevera u sumi od 9000 dinara“, ili „u tom i tom načelstvu učinjena je pronevera u toj i toj sumi“. I to se piše jedno za drugim, i svršava se obično time što svaki čas čitate ukaze kojim se odobrava ta i ta suma radi popune državne kase.
I kako se ta grana naše domaće proizvodnje uveliko razvila, zar ne bi bilo vreme da se već promišlja malo i o prihodima koje bi država moga iz ove izvući.
Tako na primer, za se ne bi moglo udariti porez na deficite. Zar najzad dvesta i trista hiljada dinara deficita godišnje koliko proizvodi godišnje naša država, moglo bi se dosta poreza naplatiti. Najzad ta poreza ne mora biti veća nego onolika koliko dotični vuče na novac interes. Jer, to ovako ide: Recimo jedan poštar, za pet godina službe, mesto da malo po malo odvaja sebi uštede, on odmeri koliko bi za tih pet godina mogao uštedeti odmeri recimo 6000 dinara. On uzme toliku sumu, odnese u kakav zavod, da pod interes i onda ide u Požarevac. E dakle ta suma interesa koju on vuče za vreme ležanja apse u Požarevcu, mogla bi biti suma poreza.
Radi toga mogla bi se ustanoviti naročita „Uprava državnih deficita“, koja bi se starala da se ta grana državne proizvodnje što više razvije i unapredi. Ili bi možda mogli, što je još bolje, državni deficiti da se dadu pod zakup. Oglasila bi se recimo ofertalna licitacija pa ko ponudi najveću zakupnu cenu, uzeće lepo deficite u režiju. Tako bi bila i ta grana državne privrede uređena i privređivala bi državi a koristila narodu.
Mogla bi država o tome razmisliti.