Kad bih vam ja nešto postavio ovakvu zagonetku: Dašto mi ti dašto de ko pogodi šta su to bračne lisice? — vi bi svi digli ruku, i odgovorili bi mi kao deca na ispitu:
„Bračne lisice, to su žene“, odgovorio bi gospodin Pera inspektor, koji se u poslednje vreme nešto mnogo druži sa popovima i džedži pred konzistoriskim vratima.
„Bračne lisice, to su tašte!“ odgovorio bi gospodin Arsa, koji se isušio kao pastrma od kako se oženio.
„Bračne lisice, to su kućni prijatelji!“ odgovorio bi gospodin Paja koji u poslednje vreme prekida sve prijateljske veze pa čak i sa onima sa kojima je od detinjstva živeo.
Među tim ni jedan ne bi pogodio. Vi bar, koji me redovno čitate, znate da ja ne mislim tako rđavo ni o ženama, ni o taštama, ni o kućnim prijateljima. Može i gospodin Pera i gospodin Arsa i gospodin Paja čak i misliti da su oni bračne lisice, ali ja ne mislim tako.
Vi znate valjda šta su to lisice u opšte? To je ona sprava koja se krivcu natakne na ruke te se tako okovan vodi u policiju i na sud. E, sad zamislite tu spravu u minijaturi, toliko veliku da se samo na jedan prst može nataći a napravljenu od plemenitijeg metala. Eto to je bračna lisica, koja se krivcu natakne na prst, pa se tako okovan vodi na strašni sud. Ta se sprava inače zove i burma.
Još dok nisam bio ženjen, mislio sam o burmi da pišem jednu naročitu studiju, i tada sam se obratio mnogim muževima sa ovim pitanjima:
- Je li teško nositi burmu?
- Osećate li koj put potrebu da je skinete?
- Osećate li kakvu razliku u raspoloženju kad je burma na vama i kad ona nije na vama?
Dobio sam masu odgovora, ali nisam napisao nikakvu studiju, jer sam se i sam u to doba oženio. A pre neki dan preturajući fijoke i nađem te odgovore. Evo nekoliko najinteresantnijih:
Jedan muž odgovara:
„Burma koju sam natakao na dan svadbe morala je biti tesna. Ruka mi je odmah podbula, te je od tog doba ne mogu nikako da skinem. Moraće me i sahraniti s njome“.
Drugi muž mi piše:
„Venčana burma mi je vrlo komotna. Pre je bila dobra ali sam se grdno osušio. Spada mi svaki čas s prsta i kad treba i kad ne treba“.
Jedan mi profesor odgovara:
„Ja sam svoju burmu nosio u džepu. Nervozan sam pa je nisam mogao trpeti na ruci. Jedan put u rasejanosti (ja predajem matematiku) mesto da dam groš, njome sam platio kilo trešanja. Ali u ostalom i ne treba mi više, pošto mi je žena odbegla“.
Jedan moj prijatelj opet odgovara mi:
„Odgovoriću vam samo na treće pitanje. Ja na osećam drugače raspoloženje kad je burma na meni a drugače kad nije na meni. Na protiv od raspoloženja koje ja kad osećam i zavisi to, hoće li burma biti na meni ili neće biti“.
Jedan grešnik ovako mi je odgovorio:
„Burma nije tako teška za nošenje i to je baš ono što mi je krivo, jer da je teža, da je bar jednu oku teška, ja bih njome razbio provodadžiji glavu“.
Gospodin Aca odgovorio mi je:
„Od kako sam metnuo burmu ostao sam joj veran, nisam je nikad skidao. Na protiv, da sam i neženjen ja bih nosio burmu, jer sam primetio da će se tuđa žena pre poveriti ženjenom čoveku no mladiću“.
Jedan mi je boem odgovorio:
„Burmu sam založio odmah posle svadbe i, kad god mi žena što prebacuje, ja obvijem založnicu oko prsta. I ako je založnica jedan običan list hartije, verujte da je isto tako teška kao i sama burma“.
I već bilo je i vazdan drugih odgovora, no ko će ih sve ređati. Jedan je od njih ipak interesantan.
Ja sam pitanja napismeno uputio muževima, ali gospodin Jevremova Pola dočepala ta moja pitanja upravljena njenom mužu, pa mi ona odgovorila. Evo njenog odgovora:
Dragi Ben-Akiba! (dragili te đavoli da Bogda!) A zar se onaka pitanja postavljaju jednom čestitom mužu i ocu koji ima dvoje dece. Ono ne kažem da je moj Jevrem baš sasvim čestit, i da mu se ne bi imalo šta zameriti. Došao mi je i on onakav kakvog ga vidiš, jednog dana bez burme kući. Ama čim se uhvati za kvaku primetila sam da mu nema burme na ruci. Pisnem ja, kao što mi je Bog dao grlo, a moj ti se Jevrem ustumara po džepovima, pa taki nađe burmu u džepu od prsluka.
„A što si je krio po džepovima?“ pitam ja njega.
„Nisam je krio, dušo“, poče on da mi laže, „nego bio sam u kupatilu, pa da mi u bazenu ne spadne a ja metnuo u džep“.
„To nije istina“, velim mu ja, „čestit čovek i u kupatilu ponese burmu sobom pa ako se boji da će mu spasti a on je veže za učkur“.
A ja opet nisam smeo taku svetinju da obesim o učkur.
Ajd, poverujem mu ja a kad uveče legnemo a ja mu zadignem košulju i omirišem ga. Ako se kupao mora mu mirisati telo. Vidim ne miriše. Zagrebem ga noktom po koži, ne ostaje traga.
E, već šta je izvukao u krevetu, ne pitaj ga, niti će ti on to kazati, ali ga drugi put majci nije skinuo burmu.
Eto to ti je, dragi moj Ben-Akiba, odgovor na tvoja pitanja, niti očekuj kakva druga odgovora. A ako misliš što da pišeš o ovome, najbolje je traži da se zakonom zabrani muževima da kriju svoje burme po džepovima.
Eto to mi je napisala gospođa Pola. A ono istina, sad je ovde Skupština na okupu, pa bi se moglo o njenom predlogu na zakon i promisliti. Osim ako i narodni poslanici, baveći se u Beogradu bez žena, nemaju po gde kad potrebe da sakriju burmu.