E pa lepo ste se omastili ovoga Božića. Imali ste masne pečenice, ja sam vam napisao dosta masan feljton; pravo je sad da popravite malo stomak.
Preporučujem vam da uzimate tri put dnevno sodu-bikarbonu, a ja ću vam sa svoje strane pomoći time što ću danas napisati jednu sasvim posnu stvar. Pričaću vam kako sam ja proveo Božić a uveravam vas da od toga nema posnije teme.
Vi ste svi, razume se, jeli o Božiću prase. Jedete ga još i danas i sve ližete prste. A znate li šta sam ja jeo? Prvog dana Božića jeo sam supu i rimflajš, drugog dana Božića jeo sam takođe supu i rimflajš, a danas sam ručao krmenadle, koliko da i za mojim stolom zamiriše svinjetina.
Ostao sam bez praseta i to, zamislite, pošto sam ga video već i sagledao, pošto sam ga imao u svojim rukama.
Kupio sam lepo prase kao i svaki drugi domaćin što ga je kupio i to još u petak kad su bili jeftiniji. Doneo sam ga kući i svi smo ga redom pipali i uzvikivali: „Ohoho!“ Prvo sam ga pipnuo ja i uzviknuo: „Ohohoho!“ pa onda moja žena, pa tašta, pa svastika, pa deca pa onda i kuvarica. Svi su ga redom pipnuli i uzviknuli: „Ohohoho!“
Pa ne samo to, nego sam po savetu taštinom zvao i popa te da očita prasetu pre no što će se zaklati. I kad je sve to bilo gotovo, prišli smo mirne duše redovnim poslovima.
Žena je izmila decu i vezala im grdne čalme oko glave; tašta je metla slačicu oko vrata da joj popuste žile i ogrnula se jednim ćilimčetom pa sela kraj furune; svastika je krojila i popravljala na sebi neku belu balsku haljinu; žena, razume se, metla je dva krompira i vezala glavu a na ruke natakla bele rukavice te ih čisti benzinom; kuvarica je obukla moje stare čizme da bi mogla u snegu tresti ćilime a ja sam se brijao.
I usred te idile, dok je svako bio u odem svome poslu, ulete kuvarica u sobu s metlom i dreknu:
„Uteče prase!“
Možete misliti kako puče taj glas kao bomba. Pisnusmo svi jednoglasno pa nadadosmo se za prasetom. Napred ja, gologlav, nasapunjan, sa peškirom vezanim oko vrata; zamnom moja žena sa krompirima oko glave i belim rukavicama na rukama, pa za njom tašta sa slačicom na vratu i ogrnuta ćilimom, pa onda svastika sa balskom suknjom za njom kuvarica sa čizmama na nogama oružana metlom a za njom „dvoje dece ludo“ sa čalmama oko glave.
Ja sam lično preuzeo komandu tom vojskom. Neprijatelj je naglo uzmicao ali smo i mi stalno napredovali i to bez ikakvih žrtava. Jednino što je usput tašti spala slačica a ženi krompiri. Inače je u mojoj vojsci vladao vrlo krepak duh — očajno je letela napred ka pobedi.
Prošli smo tako dve tri ulice beogradske dok tek neprijatelj ulete u nečiju avliju. Ja odmah preduzmem energičnu komandu i raspored vojske. Tešku artiljeriju — to je moja taštu — ostavim na vratima; brdsku artiljeriju — ženu i svastiku — rasporedim po avliji, tako da mogu dominirati celim terenom; kuvaricu ostavim u pozadini kod nužnika a strelce, decu s čalmama raspem u lanac. Ja sam preduzmem izvidnicu.
Računali smo da je pobeda sigurno naša ali, razume se, u ratnim pohodima i najsitnija okolnost izmeni tok borbe. Na plotu je bila jedna rupa kroz koju se prase provuklo i otišlo u sasvim drugu malu. To znači da bi svaka dalja borba bila uzaludna.
Vratili smo se s bojišta kao Napoleonova voska iz Moskve. Sneg je vejao i zasipao staze, ja sam išao napred pognute glave a za mnom moja vojska slomljena i satrvena… A sneg je i dalje vejao, vejao, vejao a neko tamo u dalekoj mahali, već je valjda pipao moje prase i uzvikivao: „Ohohoho!…“
I dok sam ja očajno očekivao Božić, dotle me je tešio jedino glas da je i g. Ministru Unutrašnjih dela tako isto uteklo prase. Zamislite taj maler da i g. Ministrovo prase uteče, da i g. Ministar ostane bez praseta kao i ja; da ja i g. Ministar budemo iste sudbine.
Zamislite još ako su g. ministrovo i moje prase bili u dogovoru i na taj način stvorili izvesnu vezu izmeđ naših dveju kuća?
Ali g. Ministar, razume se, nije kao ja organizovao vojsku pa jurio za prasetom. On je prosto telefonom javio Upravi varoši Beograda:
„Alo.“
„Alo!“
„Uteklo mi prase!“
Uprava varoši Beograda odmah je javila telefonom te svima kvartovima:
„Alo!“
„Alo!“
„Uteklo je g. Ministrovo prase!“
I sad zamislite starešine kvartova pa zamislite pisare i zamislite da se sve događa o Božiću a da se o Novoj Godini pripremaju izvesna unapređenja. Možete misliti već kako je svaki pisar u sebi pomislio:
„No, ovo mi prase može još i klasu izraditi.“
I onda, svako je legao na posao. Vidiš tek ide pisar iz kvarta varoškog a za njim žandar i nosi prase. Idu pravo ministrovoj kući.
„G. ministre, čast mi je izvestiti vas da sam preduzetom istragom odmah pronašao prase.“
Malo posle, vidiš uputio se pisar kvarta vračarskog a za njih žandar i nosi drugo prase:
„G. ministre, čast mi je…“
Ne prođe ni dvadeset minuta a evo ga tek pisar kvarta savamalskog a za njim žandar i nosi treće prase.
„G. ministre, čast mi je…“
Već tri praseta grokću u g. ministrovoj avliji i već tri pisara sanjaju klasu a evo ga i četvrti. Pisar kvarta dorćolskog i za njim žandar, i nosi prase.
„G. ministre, čast mi je izvestiti vas da sam taki našao izgubljeno prase.“
Malo za tim a stigoše jedna kola a iz njih izađe komesar topčiderske policije i za njim žandar nosi prase.
„Zamislite, g. ministre, uteklo je čak u Topčider, al’ odmah sam ga našao. Ne može ono meni promaći.“
Najzad stiže i pisar kvarta Palilulskog i za njim žandar nosi — ćurana. Nije našao prase, al’ sve jedno našao ćurana a neće valjda zbog te sitne okolnosti da izostane iza svojih drugova.
„Ama, ja nisam izgubio ćurana!“ viče g. Ministar.
„Jeste li vi sigurni, g. Ministre, da to nije bio ćuran.“
I tako dok sam ja ostao bez praseta, u g. Ministrovoj avliji grokće po jedan predstavnik svakoga kvarta a po jedan pisar u svakome kvartu očekuje unapređenje o Novoj Godini.
Da sam nešto ja Ministar Policije pa da mi uteče prase, ja bih javio raspisom svima okružnim načelstvima da mi je uteklo prase.