Evo me opet da vam se javim sa beogradske carinarnice. O, sad sam sa ja već izvežbao u poslu kao kakav matorak. Vrlo lako mi je poznati žensku koja švercuje. A vežbao sam se na ženama, samo na njima. Jer najzad devojke nije tako teško niti je kakva veština poznati kad švercuju. Čim mi koja devojka priđe, a prelazi iz Zemuna, ja joj samo naslonim ruku na srce. Jer znate kod devojaka, kad švercuju, u Zemunu je srce još i nekako mirno, mirno je još i kad voz krene sa zemunske stanice a tek na savskoj ćupriji počinje to srce da kuca, sitno, sitno, sitno kao da igra Đurđevku. Kad dođe već kod monopolske fabrike, kuca u taktu cigančice a kad dođe na beogradsku stanicu — no, tu je očekuje carinara i u carinari ja.
Zamislite kako je to za mene prijatan položaj kad znam pouzdano da svakoj devojci mora zakucati življe srce kad prođe kraj mene. A ja po kucanju poznam čak i šta švercuje dotična gospođica. Samo joj naslonim ruku na srce a ono:
„Tik, tak, tik.“
To je nov šlajer.
„Tik tak tik tak tik.“
To je par rukavica i dve tegle pomade.
„Tik tak tik, tak tik tak tik tak.“
To je nova mačka oko vrata.
„Tika tak tika tika tak.“
To je nov zimski šešir.
„Tak tika tak tik taka tik tik tika tak tika taka tika taka tik.“
To je nov žaket i bluza pod njim.
Kao što vidite to je čitava azbuka, a nije tako ni teška samo se treba navići na kucanje ženskog srca, a ja se na to kucanje već godinama navikavam.
Među tim za vas je važnije ono moje vežbanje koje sam vršio na ženama. Tu već treba imati izvesne veštine pa poznati koja žena švercuje. To po srcu ne može. Srce kod žena već ne kuca onako kao kod devojaka, žene su već navikle da se nađu u teškoj situaciji pred mužem a da im srce ne zakuca ni malo življe. Sa ženama je već teže malo izaći na kraj. Dvadeset godina se ja nosim sa njima pa su još uvek one u toj borbi pobednička strana, koja i kad se predaje, predaje se kao pobedilac, sa crvenim barjakom a ne sa belim.
Za njih mi, dakle, treba naročita veština.
Eto pre neki dan prešla je gospođica Savka Petrovićka u Zemun. Moram vam odmah pomenuti da ja znam širinu grudi gospođa Savkinih. Mera njenih bluza je osamdeset i dva na grudima. Santimetar mi nije potreban jer širina mojih ruku kad koga obgrlim iznosi osamdeset i osam. To znam tačno. Među tim, kad se gospođa Savka vratila iz Zemuna primetim ja, odnosno izmerim ja mojim pouzdanim santimetrom i vidim da u grudima ima devedeset i pet. Razume se, jasno mi je bilo da pod gospođinom bluzom ima bar još tri bluze.
A još mi je jasnije bilo kad se gospođa Sojka vraćala iz Zemuna. Vidim nadalo se za njom jedno kuče, i miriše je. Badava ona sirota tera kuče, ono se nadalo za njom, diglo glavu pa ide za njenim turnirom i miriše, miriše, miriše.
„Gospođo, kod vas ima nešto što miriše.“
„Ju, sram vas bilo!“ odgovori mi gospođa Sojka.
„Pa eto, ovo kuče oblizuje za vama.“
„Pa nek se oblizuje, čudno mi čudo. Slobodno je svakom oblizivati se.“
„Al eto ono vas miriše.“
„Verujte ništa ne miriše. Izvolite se sami uveriti.“
„Neka, hvala.“
„Zašto, izvolte.“
„Postim znate“, odgovaram ja skromno.
„E pa onda nemojte sumnjati u moju čast.“
„Pardon, ne sumnjam ja u vašu čast nego u vaš turnir.“
Razume se, odveli smo gospođu u sobu, otkrili smo joj čast i našli smo jedno četiri kutije sardina, jednu jegulju i sedam haringa.
Od toga doba svaku gospođu koja pređe kroz carinarnicu ja omirišem. Nije tako prijatna dužnost al služba je služba.