Da vidite, pa meni se sviđa ovaj štamparski štrajk.
Sećate se onoga Vernovog Doktora Oksa šta je radio u Kikandoni. Među dobre Kikandonske građane pustio oksigen, oksigen napunio vazduh, građani se zadahnuli njime, razdragali se, pa odmah počeli da se grde, ogovaraju, odmah napravili dve partije, počeli kao mi Beograđani da prekrštavaju ulice i najzad odlučili ono što dvadeset godina pre toga nisu činili — zbacili kmetove. A čim je Dr. Oks zavrnuo slavinu, te nestalo oksigena iz vazduha, ljudi se ujedanput pribraše, rashladiše se, postadoše svoj svome, počeše da se međusobno poštuju, da se vole, da se grle i da se ljube. Povratiše ulicama stara imena, izjaviše poverenje zbačenom kmetu i u opšte nastade mir među njima i ljubav i lep život.
Eto, tako je i sa ovim novinama kod nas. I grdili smo se i ružili smo se i menjali smo imena ulicama i zbacivali smo kmetove i šta već nije bilo, dok ujedanput neko zavrnu slavinu, prestadoše novine — nestade oksigena u vazduhu i mi se pribrasmo, rashladismo se, postadosmo svoj svome, počesmo da se međusobno poštujemo i volimo i grlimo i ljubimo.
Ah, ne možete prosto ni misliti kako su to bili lepi i idealni dani dok nije bilo novina. Išli smo ulicama suznih očiju, grlili smo se i ljubili izmireni i smireni.
S kim ti se tih dana samo ja nisam ižljubio a to sve tako sa suzama u očima. Ižljubio sam se i izgrlio sa šnajderom kome dugujem zimski kaput ovo je već treća zima; ižljubio sam se i izgrlio sa jednim opštinskim izvršiteljem i najzad — zamislite i to mi se desilo — sa suzama u očima zagrlio sam i ižljubio moju taštu.
Pa nije samo ja, svi, svi Beograđani bili su isto tako uzbuđeni i sa suzama u očima učinili su mnogo koješta.
Trebalo je videti na primer kako je Narodna Skupština sa suzama u očima rešila zajam, i ako je sutra dan na Sv. Nikolu prelomila slavski kolač.
U opšte sve je drukče bilo, kao što će opet sve drukče biti od danas, jer slavina je odvrnuta — novine su opet počele izlaziti.
Pa ipak, nije bilo baš sve tako dobro za vreme ovoga štrajka kao što vam ja pričam. Znate li šta se na primer desilo g. Stevi bivšem pisaru. Desilo mu se ono, što se može i svakom drugom mužu desiti. On je već poodavna bio primetio da ga nešto svrbi pod kapom. Češući se primetio je da je to nešto što ga svrbi počelo da raste i da bubri i dok se on tešio da će to biti običan čir potkožnjak koji je samo izrastao na nezgodnom mestu, više čela. Dotle su svi ostali i oni s kojima je on dolazio u dodir i oni s kojima je njegova žena dolazila u dodir, bili načisto da su to mali rogovi koje češće hoće da izrastu muževima na glavi ako se ne čuvaju od promaje.
G. Stevi se dakle desilo da ga je žena napustila i to ga sa svim bezazleno napustila ne toliko što je imala nešto protiv njega lično, već više s toga što je našla da je mnogo bolje imati posla sa jednim aktivnim pisarom nego sa svojim mužem koji nije aktivan jer je u penziji.
To se g. Stevi desilo na nekoliko dana pred slavu a on grešnik slavi Sv. Nikolu. Šta je mogao nego trči u štampariju te u novine daj običan oglas:
„Zbog bolesti u familiji ove godine neću slaviti slavu svoju Sv. Nikolu“.
Mnogi će od vas reći da se g. Steva nije morao odricati slave jer u stvari to nije nikakva familijarna bolest kad žena odbegne od muža, na protiv to je jedna amputacija posle koje se ozdravlja. Ali kad vam kažem da se onaj aktivni pisar zove Nikola, onda će vam jasno biti zašto je g. Steva popreko gledao na Sv. Nikolu.
Dakle g. Steva je dao oglas ali na nesreću njegovu, našu i Sv. Nikolinu, nastao je štamparski štrajk i novine nisu izlazile.
Možete misliti kako se proveo kad smo počeli od jutra da mu ulazimo u kuću svi redom i da mu čestitamo slavu. A svakome od nas drugo je pitanje već bilo.
„A gde je gospođa?“
A on se siroma zbunio, krši ruke i muca:
„Znate… onaj… zbog familijarne bolesti… ona je…“
Čim sam saznao situaciju ja sam odmah otišao na čestitanje onome aktivnom Nikoli, jer znate, njemu je imendan, a ima mu se rašta čestitati.
*
Dakle, novine opet počinju, slavina je opet odvrnuta, danas će se već prosuti oksigen kroz Beograd.