Čim jedna zemlja dobije ustav, znači da širom otvara vrata kulturi. A kroz ta otvorena vrata, kao predstavnici kulture, prvi naiđu novčani zavodi, pa onda tek sve ostalo.
Tako je i sa Crnom Gorom. Čim sam čuo da će dobiti Ustav, znao sam da će morati osnovati i Narodnu Banku. I osnovana je.
Kao i za sve ostalo, Crna se Gora obratila i za banku, „bratskoj nam Srbiji“, da joj pošlje spremne ljude koji bi banku uveli u život. I kao što čujem, otići će neko od naših za upravnika te banke. Ali ja mislim da je to vrlo malo. Ako ćemo da učinimo bratsku uslugu, mi treba ili da je učinimo potpunu ili da je ne učinimo.
Da se uvede u život crnogorska banka, treba tamo poslati ne samo direktora, već i nekoliko akceptanata i žiranata. Pa lepo, akceptanti da dignu novac sa potpisima, o roku da ne plate, kao što je to već red, da menice odu na protest, da dođe do izvršenja te tako da braća Crnogorci onako na praksi vide celu tu proceduru i da se lepo poduče od nas starije braće.
Ovako, bez te potrebne prakse, kako će manipulisati ta banka? Ja prosto ne znam a jedva mogu i zamisliti.
Evo baš da vam kažem, kako ja zamišljam rad u toj budućoj Crnogorskoj Banci.
Špira Cuca, na primer poterala nevolja. Junak je kao niko njegov u plemenu, glasovit je među Cucama, znan je i u ostalim plemenima i malo mu je ravnih, i jedina mu je mana što je uvek švorc. A ne podnosi, recimo, ni njegovu obrazu ni njegovom junačkom ponosu, biti tako večiti švorc. Razmišlja on, razmišlja tako, pa jednog jutra, uzdane tako duboko da bi tim uzdahom celu Moraču mogao usrkati, uzdahne i rekne:
„‘Od švorculjka gorijeh jada nema!’“ pa dočepa svoj bojni jatagan, pa na Cetinje te kao hala navre u banku.
„Dobri vi dan, bančini sinovi.“
„U dobri čas doša!“ otpeva mu blagajnik kroz onu blagajničku rupicu.
„A da je u dobri čas pa ni po jada. Nu u zli čas dođo.“
„A što je Špiro?“
„Da mi daš malo para?“
„A našto da ti dam?“
„Pa evo na ovi jatagan. Rekoše mi dole na čaršiji oni lacmani, daćeš mi para na ovi jatagan.“
„Može, Špiro, može. Evo ovi jatagan da ostaviš ovde u rem, pa ću da ti dam jednu fiorinu.“
„Što zboriš, nikogoviću ni jedan?“
„To što ti kažem!“
„A znaš li ti da je to jatagan Špira Cuca?“
„Znam.“
„A kad znaš li, crn ti obraz, što vrjedi taj jatagan u ruci Špira Cuca?“
„Znam.“
„E kad znaš, đe ti ode um, a đe duša kad mi tede natovarit jednu golu fijorinu. Znaš li, more, da je ovi jatagan pošjekao šesnaest turskijeh glava na Rumiji, pa zar za njega da daš jednu fiorinu?“
„Znam, Špiro, ama je stari, eto ga i rđa spopala.“
„Nije to rđa, rđo od rđakovića, nego je to turska krv. Nego da daš dvije fijorine.“
„Ne može, Špiro.“
„Ja l’ će da može, ja l’ će ovi jatagan posijeći i sedamnaestu glavu.“
I blagajnik, hoće neće, da Špiri dve fijorine.
A malo za tim, upadne u banku Joko Piper. Doneo menicu na eskont. Platio tamo na Lokandi nekom te mu napisao parče hartije, pa ga doneo u banku.
„Dobro vi jutro junaci!“ razdra se još s vrata glasinom kakvom se samo Piper može razdrati a činovnici svi na one rupice, otpozdravljaju ga.
„A šta ste se zabili te čkiljite ka miši kroz te rupe. A nije li to sramota za crnogorsku đecu krit se tako od svijeta. Što ne iziđete na svijet i na megdan, nego ka miši?“
„Pa tako je red, Joko. A šta bi ti?“
„Pa ja bi malo para na ovu hartiju.“
„Ne može, Joko, ovde treba da se potpišu jošte dvojca.“
„E, što će to?“
„Pa tako, da ti budu jemci.“
„Što veliš? A znaš li ti ko sam ja, znaš li, čoče?“
„Kako ne bi znao?“
„Pa zar za mene neko da jemči? Cijelo pleme Pipersko stoji zamnom, jamče za me sto i dvanaest pušaka. Znaš ti dobro, što je i ko je Joko Piper.“
„Znam, ali ne može bez toga.“
„Ej, teško nama i do Boga kad i to doživjesmo da za Joka Pipera treba neko da jemči, kad je malo cijelo jedno pleme.“
I tako Joko ne dobi pare. Ili zamislite na primer jednog Martinovića, digao novac na menicu, pa potroši kao što bi svaki junak potrošio, a došao rok i prošao i otišla menica na izvršenje. I jednoga dana vidiš, izvršitelj se penje uz planinu, te pade pod kulu Martinovića te hoće da uzme u popis stvari.
„Što veliš?“ pita ga Martinović.
„Pa to, da ti uzmem stvari.“
„Ha, žlji ti dan danas svanuo, rđo lacmanska. Zar ti da razoriš ovo gnijezdo đe se toliki sokolovi ižljegoše? Zar ti da mi razoriš ognjište? Na ovu su kulu nailazili i grđi od tebe, odbio sam ja i samog Mehmed-pašu skadarskoga, pa ti ćeš, uljo od ulje, da mi udariš na obraz!“
Pa dohvati sa jeksera pušku, tresnu je u vazduh te dade aber te se celo pleme Martinovića dočepa puške i poteče ka kuli.
Tek vidiš malo posle a niz Cetinjsko polje spustio se izvršitelj pa sve po dva koraka hvata u jedan i skače junački misliš soko leti pa bira gde će pasti na Cetinje. A za njim se nadalo pleme Martinovića, pred njima onaj čija je menica protestovana, razglavio vilice i klikće ka soko:
„A Nikac, a Jovo, a Pero, a Martinovići, sokolovi, potecite zamnom da nam ne uteče rđa od rđakovića! Predajte mi ga živa u ruke, ja li živa, ja li mu odsijecite nos i uši, te da više ne nasrće na tuđi dom i ne razorava tuđe gnijezdo!“
A soko — izvršitelj na taj bojni usklik, isplazi jezik te poteci još brže da stigne na Cetinje.
*
Eto, tako će od prilike manipulisati Crnogorska Banka. Ja ne znam kako bi drukče.