Bar to nije ništa novo te da bih vam ja sad morao objašnjavati. Vi znate manje-više svi, da potkovica donosi sreću u kući, naročito nađena potkovica.
Videli ste valjda zakovane potkovice na kućnim pragovima i dovratcima a znate i da je mnoga gospoda upotrebljavaju kao pritiskač za pisma na svojim šrajbtišima. Evreji sarafi najradije će je zakovati na prag svog dućana a gospodin Sima Jeremić, kome je žena koju je on već tri put preko „Srpskih Novina“ pozivao „na produženje bračnog života“, vezao je za sam krevet u kome on i ona spavaju, potkovicu. Sam mi je to pričao uveravajući me da mu se od tog vremena drži žena.
Pa no samo tako, već i inače se upotrebljava potkovica kao znak sreće. Videli ste valjda da mnoge da mnoge naše dame nose na vratu broš u vidu potkovice ili im mala zlatna potkovičica visi o lančiću kao žužu na grivni.
Ja ne znam od kud ta predrasuda. Mora biti da je nekad svet smatrao da je sreća potkovana, kako bi mogao što dalje putovati, da se radovao i običnoj magarećoj potkovici, misleći da je našao onu koja je spala sa kopita srećnih. Kako bilo da bilo, tek svet veruje da potkovica donosi sreću. Jedini koji ne veruje u to i kome su kopita donela nesreću, to je gospodin Paja Avramović.
Gospodin Paja je tek nekoliko godina oženjen i ma da ni on ni njegova žena nemaju dece, ipak on nije ni malo držan, a njegova je polovina, gospođa Mica sasvim održiva žena. Njemu je na primer sa svim opala kosa, pogubio je skoro one prednje zube, i osedela mu sva kosa van šešira a šeširom taman pokrije ćelu. Gospođa Mica među tim nosi cipelicu broj 36, ima tanak struk nešto deblji od vrata kakvog državnog savetnika i oči koje pale Travnik.
Ja ne znam kako su oni živili. A ko bi se molim vas i o tome raspitivao, viđao sam često puta njega zabrinutog, jedan put sam ga video i izgrebanog. Nju sam uvek viđao raspoloženu, uvek svežu, uvek tako nekako prkosnu, kao da bi htela svetu reći: „Pogledajte, ja sam nerotkinja“.
Mada su oni ipak lepo živeli, jer najzad šta je to što je on dvadeset i jednu godinu stariji od nje. To je više ipak jedna formalnost.
G. Pajina je kuća u Paliluli u jednoj mirnoj i tihoj ulici. Kad kažem da je to vrlo mirna i tiha ulica ja to zamišljam jednu od onih koju sama naša opština, pa ni njeni inžinjeri ne uznemiravaju. A kad je ne uznemiravaju to znači da je ta ulica još nekaldrmisana. Gola je i glatka kao ćela pod šeširom g. Pajinim.
E sad zamislite kad na tako glatkom licu svoje ulice, a pod samim prozorom iz sobe u kojoj spava njegova žena, nalazi jednoga dana g. Paja dve lepe otisnute konjske kopite. Ako je koji jašući prošao tom ulicom, što se najzad može desiti, onda bi se utisci kopita videli po sredini ulice a ne pod prozorom. G. Paji je to palo u oči, pa je pratio trag konjskih kopita i uverio se da je dotični konj išao donekle sredinom ulice, pa je zavrnuo i prišao prozoru, tu stao a zatim se opet udaljio sredinom ulice.
Čudnovato!
U veče je to svoje čudno opažanje saopštio i svojoj ženi.
„Šta ti misliš, bogati, o konjskoj potkovici?“
„Ja mislim da ona donosi sreću u kuću.“
„Tako?!…“
Pošto je tu celu noć razmišljao o sreći u kući, probudio se g. Paja ujutru rano i lepo utapkao one tragove.
Predveče je razume se opet zatekao iste tragove. Morate verovati da ga je stvar sad već malo više zabrinula no prvi put.
I to veče je g. Paja saopštio gospa Mici svoje čudno opažanje.
„Šta ti misliš, bogati, o konjskoj potkovici?“
„Ja mislim da ona donosi sreću u kuću.“
„Pa ono da…“, uze se češati g. Paja za uvom, „samo, ovde je reč o potkovici pred kućom“.
„Ah, da… odista smešna pojava.“
„Smešna?!“
„A u ostalom imaš pravo, potkovica ne donosi sreću kad je pred kućom već kad je u kući.“
„Dabome!“
To „dabome“ nije trebao da kaže g. Paja. Jer kad je on rekao „dabome“ i gospođa Mica je pomislila u sebi „dabome“.
I zbilja, sutra dan nije g. Paja više našao tragove od konjskih potkovica pred kućom ali je zato, na lepo fiksovanom patosu svoje sale video trag jedne mnogo manje potkovice one što se obično nose na štiklama oficirskih čizama.
G. Paja se čupnu za ono malo dlaka što mu je ostalo van šešira.
„Mico… ovaj… a veliš potkovica je u kući sreća.“
„Dabome!“ odgovori mu gospođa Mica, onim istim tonom kojim je on sinoć kazao „dabome“.
Te tragove od potkovica u sali, nije mogao da utapka g. Paja.
Sutra dan je među tim učinio nov pronalazak. Našao je te njene tragove u svojoj spavaćoj sobi.
„Milice!“ reče on svojoj ženi uz težak uzdah, „potkovica ne donosi uvek sreću u kuću!“
„Donosi!“ odgovori ona sa potpunim uverenjem.
⁂
I od toga događaja sretao sam i g. Paju i gospođu Milicu. Ona tek sad ide ponositije no ikad i samo što ne vikne: „Pogledajte me, ja nisam više nerotkinja“. A on ide ulicom oborene glave i zaviruje svakom oficiru u pete, naročito ako nosi čizme.