I ja sam bio rad na napišem „Bogougodne razgovore naroda slovenskog“ kako bih što više obogatio literaturu pribiranjem naših narodnih običaja. Toga radi sam češće puta odlazio u Sabornu crkvu. Stao bih tamo kod tutorskog stola, oslonio bih se leđima na pregradu koja odvaja žensko od muškoga odelenja i pobožno bih očima pratio službu Božju a ušima razgovore naroda slovenskog.
Dakle ti razgovori imaju neki svoj sistem, neki svoj red, koji je možda i u kom trebniku propisan. Svakoj pesmi crkvenoj odgovara izvestan razgovor, isto onako kao što je svaka pesma crkvena odgovor na sveštenikovu molitvu. Idući tako nekoliko puta na službu, ja sam pohvalio taj red službe Božje, i tako sam uspeo da napravim skicu za veliko delo „Bogougodni razgovori naroda slovenskog“. To će delo uskoro izdati ili Kolarčeva ili Čupićeva Zadužbina, jer sve debele knjige u Srbiji izdaju te dve zadužbine, a ja ću za sad samo u izvodu prikazati otprilike sadržinu toga moga velikog dela.
Dakle pre apostola sveštenik otvori dveri i rekne ono njegovo „Jako svjat jesi Bože naš“ i odgovori mu se sa: „Amin, Svjati Bože…“
Za vreme toga „svjati Bože“, naše se dame pozdravljaju među sobom, pripituju za zdravlje, najviše još pripitaju i za decu, jer „svjati Bože…“ nije baš tako dugačka pesma. Ali odmah za tim nastaje čitanje apostola. E tu se već može upustiti i u malo veći razgovor.
„Od kad vas nisam videla.“
„Bože moj, pa gde bi me videli, ne mogu kao gospođa Jovanovićka kuću o klin pa juriti ulicama. To mi je najviše što do crkve izađem. A to mi je znate i jedno uživanje u mome životu. Ja kad se u nedelju ne pomolim Bogu, a ja čisto osećam neki teret na duši.“
„Pa da. Najzad vas razumem. Vi ste tako reći jedna pobožna žena. Ali kažite vi meni šta će ona gospođa Savićka u crkvi.“
„Ja ne znam, slatka moja. Gledam je baš se čudim. Ta i ne sluša službu nego samo gleda levo i desno.“
U tom prestaje apostol i treba se prekrstiti.
Za vreme „Aliluja“, „I duhovi tvojemu“ i „Slava tebje“, jedva se stigne po koja reč da se progovori. Ali sad nastaje jevanđelje. Eh, tu će te dozvoliti da ima vremena i za malo opširniju konverzaciju, naročito ako jevanđelje čita kakav mlad popa pa otegne onako. Dakle za vreme jevanđelja razvija se malo opširniji, ovakav razgovor:
„Šta ste boga vam vi od jutros prestavili.“
„Ja? Eh, Bože, ta ko bi danas što i kuvao. Skuvala sam još juče sarme, jer podgrejane sarme, znate već i sami kako su dobre. Jedino se žderem što onaj moj hoće da mu umesim danas pitu od spanaća. Od kud mu sad to palo na pamet.“
„Pa dabome, vi ste žena koja pazi na to, šta muž želi i ispunjava mu, tako reći, svaku želju. A eto kako gospa Mica, ono znate već i sami.“
„Eh, lako je njoj kad ima muža šmokljana. Zato je ona i digla barjak, pa još je nije sramota da dođe međ svet i još da se moli Bogu.“
„Ja zbilja ne znam šta se ona moli Bogu, šta je to što ona može želeti od Boga.“
„Eh, Bože moj, šta je, šta je. Kao da vi ne znate. Moli se Bogu da joj muž što skorije ode gde u kakvu komisiju, eto to se ona moli Bogu da ostane sama.“
„Ta već zna se. Nije ovde mesto, crkva je pa mi se i ne govori šta bih sve imala da kažem.“
U tom već prestaje i jevanđelje i za vreme đakonove jektenije, progovori se još po koja reč onako u prekidima pa u tom počne ono dugačko „I“. Od „Iže heruvimi“. E vidite, ta pesma „Iže heruvimi“ najzgodnija je za ogovaranje. Kod te pesme razvije se najopširniji razgovor i pretresaju se sva moguća pitanja.
„Gledajte molim vas ovaj kostim na gospođi Caji. Švercovala ga je pre neki dan iz Zemuna. Šta mislite Boga vam da ga je platila.“
„Ona kaže dvadeset i pet forinata.“
„A vredi taj kostim i četrdeset i pedeset forinti.“
„Pa razume se ona kaže dvadeset i pet jer je toliko dobila od muža. Neće valjda kazati šta ga je platila te da je muž pita od kud joj onaj drugi novac.“
„Ju, slatka moja, opet volem i to nego kad mi neki plati pedeset dinara pa priča da je platila sto. E to ne trpim a gospođa Mihajlovićka vole slagati bar deset dinara više, nego ne znam šta.“
Posle heruvime, ostaje još malo mesta tako za sitnije razgovore, prilikom „Oca i sina“ (kojom prilikom se razgovara o ćerkama), pa onda veliko „svjat“. Ali od svih crkvenih pesama najzgodnija je za ogovaranje. „I molim ti sja“ jer se tu sagne glava i tom prilikom ne mora nijedna od gospođa da se misli hoće li pocrveneti ili neće kad kaže kakvu krupnu reč.
Do kraja službe razume se ima još mnogih pesama i mnogih mesta za ogovaranje, ali ja to ne mislim sve ovde izneti. Čitaćete vi to opširnije u mome delu „Bogougodni razgovori naroda slovinskog“.