Dakle, kazao sam vam to juče, da me je predsednik opštine zamolio da se primim članstva u komisiji koja će krštavati neke ulice beogradske. Sinoć smo imali prvu sednicu. Razume se, niko nije izostao, jer to nije znate odborska sednica, gde se radi bez dijurne, ovo je komisija a mi smo Srbi, kao što vam je to poznato, vrlo vredni kad nam se za tu osobinu plaća.
Dakle sinoć je bila sednica. Prvo pitanje koje sam postavio bilo je:
„A molim, koliko ima novorođenčadi?“
„Kakve novorođenčadi?“ zgranu se predsednik komisije.
„Pa novopresečenih ulica.“
„A tako. Ima ih sedam.“
„Slušajte… rekoh ja pa to bi mi svršili odmah u ovoj jednoj sednici a to nije pravo. Ja bih tako voleo kad bi mi držali bar dve tri sednice.“
„Tako je“ prihvatiše svi članovi i oblizaše usne.
„Da, al’ šta bi radili u više sednica?“ pita predsednik naginjući i sam na moju stranu.
„Pa mi se ne bi morali zadržati samo na novopresečenim ulicama. Mogli bi mi pomalo prekrštavati i dosadanje ulice.“
„Vrlo dobro, vrlo dobro“ uzvikuju odbornici i oblizuju se jezikom.
„A imate li ma kakav predlog?“ pita me predsednik.
„Imam.“
„Da čujemo, da čujemo!“
„Vidite, gospodo“, uzeh ja svečano reč, „i ja nisam zato da mi naše beogradske ulice nazivamo imenima velikih ljudi. Znate, kod nas to nikad nije utvrđeno koji je veliki čovek a ko nije. Kod nas su veliki ljudi ono što su kod drugih ljudi ženski šeširi ili tako nešto. Stvar sezone; ove je sezone na primer ovaj veliki čovek, druge sezone drugi je veliki čovek a onaj prvi je izašao iz mode. S toga je to vidite nepraktično po njihovim imenima nazivati ulice. Ja bih pre bio zato da mi naše ulice krstimo po izvesnim događajima koji su se u tim ulicama desili ili po izvesnim osobinama tih ulica“.
„Čujmo, čujmo!“
„Tako na primer današnja Balkanska ulica mogla bi se komotno zvati: Vratolomna ulica.“
„Tako je!“
„Pa onda Skadarska ulica mogla bi se zvati: Pomijarska ulica.“
„Tako je!“
„Pa onda ona ulica gde je kafana Crna mačka, zar se ne bi mogla zvati Ljubavna ulica.“
„Sa svim.“
„Pa onda, gospodo, ona ulica u kojoj se skače kroz prozor, mogla bi se lepo zvati: Skoči-devojka ulica.“
„Pardon“, preseče me jedan odbornik, „imam da učinim jednu primedbu, nisu to devojke, to su momci što skaču kroz prozor“.
„Vrlo dobro, primam primedbu, dakle sa tom dopunom. Pa onda, gospodo, naša Velika pijaca, ona bi se mogla zvati Murdar-pijaca. I to bi sasvim lepo zvonilo, zar vam ne izgleda kao neki francuski naslov: Murdar-hale.“
„Sa svim, sa svim.“
„Pa onda, gospodo, ona ulica na Vračaru gde stanuje gospa Maca, zar se ne bi mogla nazvati: ulica za ogovaranje.“
„Tako je!“
„Ili na primer ona ulica na Dorćolu, vi je svi znate… zar se nebi mogla nazvati: Brakorazvodna ulica.“
„Tako je.“
„I onda…“
„Molim vas lepo“, preseče me predsednik, „ja bih vas Ben-Akiba lepo molio da vi napravite naročiti spisak ulica kojima bi trebalo dati nova imena i da odmah uz to podnesete i predlog novih imena“.
„Hoću drage volje.“
„Da, i inače smo danas i suviše radili.“
„Tako je!“ uzviknuše svi jednoglasno i sednica se rasturi.