Ja znam da vi svi sad mislite da ću ja opet pisati o onom popu. Vi znate već o kome popu, onom što je postao oficir. Ne, ne mislim o njemu pisati. Ta neću valjda večito pisati samo o taštama i popovima. Eto, nikad do danas nisam ni reči napisao o beogradskoj opštini, kao i da ne postoji, pa pravo je da se i nje koji put setim, da i o njoj progovorim reč dve. A ako hoćete istinu da vam kažem, ona i jeste taj pop o kome mislim pisati. Ali, ne mislim ja da je to onaj pop što nam stalno naplaćuje miriju u vidu trošarine, već zato što jariće krsti. Vi znate već koj pop jariće krsti.
Vi znate i to takođe da u beogradskoj opštini postoji jedan večiti kmet Erković. Menjaju se odbori, predsednici, menjaju se vlade, ustavi, menjaju se najzad i kraljevi ali kmet Erković stoji tu. Izgleda da su ga još beogradske dahije Aganlija i Kučuk-Alija izabrali za kmeta, pa tako od toga doba stoji tu nepomično i generacija ga predaje generaciji a partija partiji. A znate zašto je on potreban da tu večito stoji? Da nije njega ne bi u opštini niko već više znao kako se koja beogradska ulica zove, toliko ih je opština beogradska u svome popovskom raspoloženju krštavala i prekrštavala.
I to krštavanje da je bar bilo po pravoslavnom običaju, pa ajd ajd. Krstiš ga jedanput pa mir za ceo život. Ali ne, opština se naša držala sasvim katoličkog običaja, krstila je najpre ulicu kad se rodila t. j. kad se prosekla, pa kad je ulica dorasla do jedanaeste godine a ona je opet krizmana. Po gde kad čak nije se ni tih katoličkih običaja držala, nego, Bože me prosti, kao da su ulice beogradske prelazile iz vere u veru, svaki ih čas prekrštavala. Hvala Bogu, dosta nas je u Beogradu koji pamtimo od dvadeset godina na ovamo (ja pamtim i više, nego mi je ovo zgodna prilika da se uturim međ mlađe), pa eto setite se samo pojedinih ulica koliko su imena nosile. Na primer od Zereka je postala Kotorska, pa Dubrovačka i danas Kralja Petra; od dva bela goluba, postala je Kastriotova pa onda Makedonska; od Sava-kapije postala je najpre Savska ulica pa Savsko pristanište, pa Carinsko sklonište, i najzad Karađorđeva ulica; od Čardaklije postala je Mostarska a od Mostarske Vojvode Milenka; od Fruškogorske postala je Resavska, od Resavske Lunjevica a od Lunjevice opet Resavska it. d. i t. d.
Razume se da se tim krštavanjima ne zna ni zašto su postala ni krošto su nestala. Osim ako opština ne razvija ovako svoju logiku: Kraljica Natalija je Kraljica Natalija i zato jedna ulica treba da se zove njenim imenom. Kraljica Natalija je ustanovila nekakvu šnajdersku devojačku školu i kad bi postojala u Beogradu šnajderska ulica onda bi, iz zahvalnosti, toj ulici trebalo dati ime Kraljice Natalije. No, ako ne postoji šnajderska ulica a ono postoji abadžijska ulica a to je sasvim sličan esnaf, te prema tome abadžijska se ulica može zvati ulicom Kraljice Natalije.
Po toj istoj logici danas se nekadanja Stražarska ulica zove Dragačevska. Nema sumnje da je Dragačevo mesto koje nam liferuje najviše noćnih stražara i pandura, pa kad je tako zašto bi se stražarska ulica zvala stražarskom kad može i Dragačevskom pa da isto znači. Tako je isto logično što se ulica „kod sedam kuća“ zove sad Krajinska. Ako ono tamo kod sedam kuća nije Krajina ja ne znam već gde bi i bila. Pa je logično čak i to, ako hoćete, što je stara Ciganska ulica na Savincu nazvana sad Orlovska ulica, jer tu ulicu i sad, naseljavaju oni koji bacaju svoje orlovsko oko na komšijske piliće i koji šestare oko tuđih kokošinjaca. Badava, vidi se da je naša opština duhovita i spremna za kumovski poziv.
Ali, pored ovih logičnih i duhovitih imena, ima i takvih koje ja nikako ne razumem. Tako na primer ne znam zašto se Rozeltova ulica na Savincu zove sad Hadži-Milentija, osim ako Franc Rozelt nije bio jedan od manastirskih đaka Hadži-Milentijevih. Pa onda ulica Dva bela goluba, sad se zove Svetogorska; da li izmeđ dva bela goluba i Svete Gore ima kakve veze, ili su ta nekadanja dva bela goluba bili možda kaluđeri pa još svetogorski. Pa onda nekadanja Prepelička ulica sad se zove Lovćenska. Ne znam kakve to veze ima, na Lovćenu nema prepelica ali u Prepeličkoj ulici ima faktički raznih brda koja su inženjeri napravili regulacijama i nivelacijama pa se možda jedno od tih brda zove imenom Lovćen, te otud i ulica. Pa onda, ne znam ni to od kud da se nekadanja Poslužiteljska ulica nazove Baba-Višnjinom. Baba-Višnja nije bila poslužiteljka te će izvesno biti da su to poslužiteljska osećanja naših opštinara vezala neku uspomenu sa poslužiteljskom ulicom. Pa ajdemo dalje samo: od kud nekadanja Pisarska ulica da se zove Deligradskom. Ja se ne sećam da su u borbama na Deligradu izginuli za otadžbinu kakvi pisari i praktikanti. Koliko za to istorija može da da podatke, ta sorta ljudi rado gine u kafani „Deligradu“. Pa onda ne znam ni zašto je Poštanska ulica nazvana sad Gundulićevom. Koliko se sećam Gundulić nije bio poštar, a nije bio samo zato što se, svojom velikom srećom nije rodio u Srbiji, inače bi izvesno bio ili poštar ili đumrugdžija. Ali ajd sve to; ali kažite mi samo od kud to da se nekadanja Krušedolska ulica nazove Izrailjeva. Kao što je poznato Krušedol je manastir u Fruškoj Gori, i kako sam ja u tom manastiru nekoliko puta pio i jeo, znam sigurno da nije izrailjski manastir. U ostalom, to je onaj manastir, fruškogorski koji su nekoliko igumana jedno za drugim krali a poslednji kad je došao pa nije ništa našao uzviknuo: „Propast tvoja od tebe Izrailju!“ Možda je naša opština u ovim istorijskim rečima i našla nekakvog dubokog razloga da Fruškogorsku ulicu nazove Izrailjevom.
Eto dakle, izneo sam vam u nekoliko reči opravdanje zašto sam ja našu opštinu nazvao besposlenim popom.
Čujem među tim da se sad opet predsednik opštine nosi mišlju da neke novopresečene ulice krštava i što je najglavnije, uzeo je i mene u komisiju.
Pa dabome, zašto nebi i ja u svome životu ušao u kakvu komisiju.