Muku ja mučim sa ženama. Ko nije te muke mučio ne može ni znati kako mi je. Pa ipak ja to trpim, šta ću kad moram.
Vi ne možete ni verovati koliko ja samo pisama dobijam dnevno. „Dragi Ben-Akiba, metnite to i to u novine“, ili „Slatki Ben-Akiba, napišite reč-dve o toj i toj“, ili me po gde koja gospođa grdi na pasja kola, druga mi opet izjavljuje ljubav, treća mi izjavljuje kakvu želju, četvrta mi se žali na kakvu svoju muku i t. d. I kakvih ti tu ženskih muka nema i kakvih ti tu ženskih želja nema. Eto na primer, pre dva tri dana, jedna gospođa, koja pod potpisom veli da je moja obožavateljka, moli me da napišem što god o našim volovima koji su otputovali u Đenovu kao prvi transport. Zamislite samo, kako je to originalna želja. Ja razumem da jedna dama poželi da ja recimo kroz novine, ogovaram malo drugu damu. Niti je to njoj teško poželeti, niti meni teško ogovarati. Ali ovakva želja, čuti moje mišljenje o prvom transportu, toliko je interesantna da ja moram zadovoljiti moju obožavateljku.
Ja joj dakle drukče ne umem ni ispričati moje mišljenje o tome transportu, do da joj kažem šta su sve srpski volovi usput do Đenove razgovarali.
Recimo taj se razgovor na putu vodio izmeđ jednog sivonje i jednog žeronje.
⁂
SIVONJA: E, u ime Boga, neka nam je srećan put. Ja mislim da smo mi prvi transport volova koji se šalje na stranu.
ŽERONJA: Koješta. Ja imam jednog prijatelja u državnoj statistici, i on mi kaže da se i do sad, svake godine izvozilo mnogo volova. Eto na primer moj otac, on je odnet u Peštu pa se nikad nije vratio otud.
SIVONJA: Ta da, znam ja to. Ja imam jednog poznanika koji je načelnik ministarstva, i on mi je to objasnio. Znam ja da su i ranije slani volovi, ali je ovo prvi slučaj da sama država srpska potpomaže slanje volova u inostranstvo.
ŽERONJA: I tu se varaš. Ja baš na protiv znam da je srpska država poslala mnogo volova u inostranstvo.
SIVONJA: Ah, ta to misliš na pojedine državne pitomce. To je sasvim druga stvar.
ŽERONJA: Zašto druga stvar?
SIVONJA: Pa tako, ima neke razlike izmeđ nas i državnih pitomaca.
ŽERONJA: Kakve razlike?
SIVONJA: Pa eto na primer: državni pitomci na stranim pijacama nemaju nikakve cene a kad se vrate u Srbiju oni dobiju dobru cenu, dok je kod nas obratno; mi u Srbiji nemamo dobru cenu a kad nas izvezu u inostranstvo mi dobijemo cenu.
ŽERONJA: To je istina.
SIVONJA: U ostalom, mi imamo i druge vrednosti. Mi u stvari sad putujemo u inostranstvo da ginemo za svoju otadžbinu.
ŽERONJA: (teško uzdahne)… To jeste…
SIVONJA: Ti znaš da Đenova i Venecija nisu daleko?
ŽERONJA: Kako to ne bih znao. Toliko bar znanja može imati jedan srpski vo.
SIVONJA: E znaš i to da postoji poslovica: Vedi Neapolo poi mori.
ŽERONJA: Znam.
SIVONJA: A pa vidiš ta se poslovica upravo nas tiče. Drugi putnici kad vide Napulj, ne umru, oni to samo onako kao uzrečicu upotrebljavaju a mi ćemo se sa svim bukvalno pridržavati te poslovice.
ŽERONJA: Slušaj… nemoj o tako tugaljivim stvarima da razgovaramo. Ja sam zdravo golicav oko vrata, pa ne volem ni da govorim o tim stvarima.
SIVONJA: To je valjda kod tebe nasledno, mora da su ti i u familiji tako svi golicavi.
ŽERONJA: Nije, nego sam uvek nosio tesan jaram, pa mi tako omekšala koža.
SIVONJA: E, vidiš, ja sam u tom pogledu bio mnogo praktičniji. Uvek sam nosio jaram numera 48, sa svim komotni, pa mi se lepo razvio vrat kao u državnog savetnika.
ŽERONJA: Dakle pređimo na drugi razgovor.
SIVONJA: Meni je vrlo milo što ćemo mi volovi povesti srpsku politiku starom tradicionalnom stazom.
ŽERONJA: Kako?
SIVONJA: To neće biti prvi slučaj da će kod nas volovi voditi politiku, i steći zasluge za zemlju.
ŽERONJA: Da, to mi je već poznato. Ali ti reče da ćemo mi povesti politiku starom tradicionalnom stazom.
SIVONJA: Pa zar ne znaš da su naši stari uvek radili sa Mljetcima, pa eto i mi sad idemo tamo, u Leđan-grad.
ŽERONJA: Vele da su Mlečani stare varalice, misliš li da će nam podvaliti?
SIVONJA: Ne verujem, sve što nam se može desiti to je, da nas zakolju i pojedu.
ŽERONJA: Ama, kad je već reč o tome, pravo da ti kažem ja bih voleo da su me izvezli u Peštu, pa makar me tamo i pojeli.
SIVONJA: Zašto to?
ŽERONJA: Pa tako brate. Mi smo sad u prijateljskim odnosima sa Mađarima, pa volem da me oni pojedu nego neki dušmanin. Nekako znaš, kad su prijatelji pa ti, brate, svaku koščicu iskreno sisa i slatko te pojede. Pa onda znaš, Mađari bi me pojeli sa sosom od alevih paprika a ovi talijani poješće me s makaronima. A ne volem te makarone, nekako, kad me ko jede s makaronima a ja sebi ličim na parmezan.
SIVONJA: Ostavi to, to je jedna sitnica za veliku misiju radi koje smo se mi krenuli na put. Nemoj više ni da govorimo o tome, nego te molim čim siđemo u Đenovu podseti me da pošaljem u Srbiju anzihts-karte.
ŽERONJA: Podsetiću te.