Ne mislim ja na album maraka ili one sitne albume sa slikama raznih banja i njihovih okolina. Je, ja mislim na onaj veliki, debeli album što liči na evanđelje, što obično stoji na stolu u sali i koji obično služi gostu pri viziti da se njime zabavlja dok se domaćica bavi u kujni kuvajući kavu.
Kome se od vas to već nije desilo. Razgovarate dok razgovarate sa domaćicom pa se ona tek ujedanput digne sa rečima:
„Molim vas izvinite me na trenutak.“
I onda izađe pa je nema, nema, nema. Vi da se ubijete od duga vremena, zevate, razgledate slike po duvaru, čačkate zube pa najposle ščepate album i preturate ga.
U svim tim albumima podjednako su raspoređene slike. Prvo dolazi familija: majka, otac, pa neki teča, pa strina i onda pet šest slika razne dece. Jedna devojčica, sa šlingovanim gaćicama, stoji na stolici i drži neku knjigu u ruci.
„To sam ja znate, kad sam bila mala“, objašnjava nam domaćica kad se vrati sa kafom.
„Kako ste bili ljupki“, odgovarate vi iz učtivosti.
Pa onda naiđete na drugu dečiju sliku. Na fotelji sedi golo golcato dete, metlo prst u usta a drugom ručicom uhvatilo se za palac na nozi.
„To je moj muž kad je bio mali.“
I onda već dolaze razne slike. Prvo jedna mlada devojka za koju kad zapitate domaćicu a ona najpre uzdahne:
„To je jedna moja prijateljica iz mladosti. Tako nesrećna devojka.“
„Ona je još devojka?“
„Da.“
„I zato je nesrećna?“
„Ah, ne zato. Ja joj samo zavidim što još nije udata ali je nesrećna u ljubavi. Voleo je jedan oficir, poručnik.“
„Pa?“
„Pa stvar je bila već skoro svršena. Voleli su se i sve — pa…“
„Pa?“
„Pa on je uzeo drugu.“
„Nesrećnik.“
„A ona se nije sve do sad udala, nije htela.“
„Sirota.“
Prevrnete dalje album i vidite dvoje mladih kao kaplja, naslonili glave jednu uz drugu i ljupko se smeše.
„Kako su ovi srećni, mora biti tek da su se uzeli.“
„Da to je slika iz doba kad su bili zaprošeni.“
„Kako se vole.“
„Da, voleli su se.“
„Kako voleli su se.“
„Pa… ne vredi ni da vam pričam, to je tako neprijatna stvar.“
„Nisu se valjda ni uzeli.“
„Ta, uzeli su se ali već ne žive zajedno.“
„Nije moguće?“
„Sve nas je to iznenadilo ali je tako.“
„Pa zašto zaboga a tako lepo pristaju jedno za drugo.“
„Ne umem da vam objasnim. To izgleda kao neka rednja u Beogradu.“
„On se, razume se žali na nju a ona na njega?“
„Bože sačuvaj: on nju hvali i ona njega. On veli za nju da je vrlo dobra a ona veli za njega da je vrlo dobar.“
„Samo ne mogu da se trpe?“
„Da.“
„Šteta.“
Pa onda preturate dalje listove i domaćica vam redom svaku sliku objašnjava dok ne dođete do jedne.
„A ovaj gospodin?“
„To je neki prijatelj moga muža.“
Primetićete u mnogim albumima po neku sliku za koju vam gospođa kaže:
„To je, znate, prijatelj moga muža.“
A muž, ako slučajno njega zapitate, veli:
„To je neki poznanik iz detinjstva moje žene.“
Ja vrlo često odlazim u pohodu gospođi Savki Todorovićki, i uvek sam zagledao u njen album. I u tome albumu bila je jedna slika za koju mi je njen muž rekao:
„To je, znate, neki poznanik moje žene iz detinjstva.“
Lep, naročit gospodin, sa iščešljanim brkovima, zalizanom kosom i karanfilom u rupi od kaputa. Tako lep kao što u opšte izgledaju svi ti ženski prijatelji iz detinjstva.
Ta je slika, kad sam ja prvi put razgledao album, bila među prvima. To jest prvo otac i majka, pa onda tetka, teča i strina, pa gospođa Savka iz detinjstva, pa njen muž g. Jova iz detinjstva pa odmah gospođin poznanik iz detinjstva.
Posle jedno tri meseca, primetim da ta slika nije na svom mestu, već čak u sredini albuma.
„Što ste ovu sliku premeštali?“ zapitam gospođu.
„Nisam ja, to je moj muž. Ne znam zašto je premestio.“
Kad prođoše još tri meseca a ja primetim da je slika sa svim natrag u albumu. Vi znate da je u svima albumima poslednja slika obično kakva postarija žena, za koju vam domaćica veli:
„To je znate dojkinja moje dece. I vidite, ona slika prijatelja iz detinjstva došla je čak iza dojkinje gospođine dece.“
„Aha!“ pomislim ja u sebi, „ova će skoro ispasti iz albuma. Mužu se mnogo ne dopada ovaj prijatelj iz detinjstva“.
Ali sam se prevario. Pre nego što je izbačena iz albuma desilo se sa njom i nešto drugo.
Kad sam posle tri meseca opet uzeo album ja sam ga vrlo radoznalo preturao. Preskakao sam preko teča, tetaka, preskakao sam preko dece, preko prijatelja, sve dok nisam došao do dojkinje. Odmah za dojkinjom bila je slika prijatelja iz detinjstva. Dakle još je u albumu ali se na njoj jasno videlo da se za ova tri meseca ipak nešto desilo. Oči su na fotografiji izbodene perorezom, brkovi su ubrljani mastilom a cela slika je toliko isprljana i onaj karton po sredini izlomljene kao da se oko nje vodila grdna borba.
Sad mi je već bilo jasno da kroz najkraće vreme neću više ni sresti tu sliku u albumu.
Pa tako je odista i bilo. Kad sam posle tri meseca opet otišao u pohode uverio sam se, ne samo da je slika izbačena iz albuma no i da je lično prijatelj izbačen iz kuće.