Nekoliko godina ja već lupam glavu: ama šta li mi to još fali na Kalimegdanu pa da bude još lepši, da bude ukrašen i uređen kao što su evropski parkovi. Osećao sam da nešto još fali, al’ nikako nisam mogao da se dosetim šta.
Mislio sam u prvi mah da mu ne fali možda još jedan vodoskok, pa sam posle uvideo da je i ovaj jedan dovoljan za snabdevanje Kalimegdana žabama. Padalo mi je na pamet i to, da li možda ne bi trebalo da dignemo još pet šest spomenika, pa sam se posle setio da je i ovo nekoliko dovoljno da po njima sasvim zaboravimo kakvi su izgledali zaslužni ljudi naši. Pomišljao sam i na to, da se digne još jedna muzička tribina, pa sam se uverio da je i ova jedna dovoljna da služi za igranje mangupčićima.
I koliko god sam razmišljao, i koliko god sam lupao glavu, nisam mogao da se setim. A osećao sam da nešto fali i da nešto nedostaje pa da naš Kalimegdan bude uređeniji no svi evropski parkovi i da ga vidi Bog.
I zamislite, opština beogradska setila se šta je, setila se i izvršila. Kod svakog drveta, kod svakog džbuna metla je tablicu i na njoj ispisano kakvo je to drvo.
Zamislite samo, kakva je to lepota i kakva je to milina kad prođete pored kakvog drveta pa znate koje je to drvo. Kako smo mi, Bože moj, pre morali izgledati glupi. Prođemo na primer pored bagrema a mi mislimo da je to ljubičica; ili na primer prođemo pored divljeg kestena a mi mislimo da je to šeboj.
A sad nam se, vidite, ne može to desiti. Sad prođete na primer stazom pa čitate redom: lipa, lipa, lipa, lipa, lipa. Pa onda: bagrem, bagrem, bagrem, bagrem i opet bagrem. Pa onda: divlji kesten, divlji kesten i divlji kesten. I onda dođe na red: zova, zova i opet zova; kažem vam milina, kao u svakoj Evropi, tako je to sad uređeno. Smete slobodno svakog stranca dovesti na Kalimegdan pa da se ne postidite.
Ali vi možda mislite da je to sve čega se beogradska opština dosetila. E, dabome, zar vi tako rđavo mišljenje imate o dosetljivosti beogradske opštine. Misli ona na sve. Misli ona i noću kad spava, misli ona i danju kad spava. Seti se ona čak i takvih sitnica kojih se niko na svetu ne bi mogao setiti.
Zamislite samo šta je njoj palo na pamet? Turoman je sad u penziji, kao penzionar on nema nikakva posla, a nemajući nikakva posla, može mu koj put u godini pasti na pamet da prošeta Kalimegdanom. I zamislite taj maler da Turoman prošeta Kalimegdanom pa tek da pročita: bagrem, bagrem, bagrem… zova, zova, zova…
Pa njemu bi svi zubi poispadali od jeda kad bi video na kako smo bednom kulturnom nivou mi sad na dve hiljade godina pošto su latini izumrli. Šta znači to prosto, to vulgarno: bagrem, bagrem, bagrem… zova, zova, zova… a kamo latinskih naslova?
Pa onda, nije to samo Turoman. Naša opština je uvek u svojim poslovima spojila lepo sa praktičnim. To ćete opaziti u svim njenim postupcima. Na primer ona nabavi drva za sirotinju, to je je l’ te plemenito i lepo a ta drva posle razgrabe njeni činovnici, to je vidite praktično. Ili: primeti opština kakvu neurednost, i to je lepo što je primetila i ona taki izabere komisiju koja će tu neurednost konstatovati. Razume se ta komisija dobije dijurnu i s toga dotična neurednost traje duže no što bi inače. To je vidite praktično.
U toj dakle svojoj težnji da lepo skopča sa praktičnim, setila se obešenjak opština, da Kalimegdan kao park ne služi samo damama za izlaganje svoje lepote i penzionarima za iskašljavanje šlajma, već i gimnazistima za učenje svojih lekcija. I sad zamislite kolika je to olakšica jednome maturantu, kad se sprema za ispit zrelosti. Prvo i prvo vidi na tablici srpski ispisano: Divlji kesten. Dakle ne može mu se nikad desiti da od jorgovana pomisli da je to divlji kesten, a za tim odmah vidi to isto i latinski napisano.
Pa najzad nije to samo maturanti, nego u opšte narod. Zamislite samo g. Jocu izvršitelja opštinskog. On na primer zna da se zova zove zova, ali ne zna kako se zove latinski. Otrči na Kelimegdan i pročita: Sambucus nigra. Zamislite samo šta sad to vredi izvršitelju.
Ili recimo gospođa Maca zna vrlo lepo da pravi lipin tej protiv nazeba, ali ne zna kako se lipa zove latinski. I šta joj vredi ceo taj tej kad ne zna kako se lipa zove latinski. Čak taj tej ne može imati ni svoje pravo dejstvo kad se ne zna kako se zove latinski. I sad mesto gospa Maca da trči od nemila do nedraga i da raspituje, otrči prosto na Kalimegdan i pročita na tablici: Tilia grandifolia.
Ili, zamislite praktikanta Isu, koji vrlo vole jorgovan, ali mu taj jorgovan prosto i ne miriše lepo, kad ne zna kako se zove latinski. Otrči na Kalimegdan i pročita: Syringa vulgaris. U njemu se tako probudi praktikantska mašta, uzbere jorgovan za Micu telefoniskinju i pošalje joj sa ovim stihom:
Ja te Mico volim Kao Jelenu Paris Za dokaz ti šaljem Syringa vulgaris.
Pa onda recimo đak koji uči botaniku. Uči, uči, uči botaniku i dotera do bagrema. E sad zamislite za ljubav jednoga bagrema da juri čak do profesora i da ga pita kako se zove ili da juri u biblioteku pa da pretura knjige. Ne, što će mu to. Otrči na Kalimegdan i pročita: Robinia pseudo-acacia.
Kažem vam to je jedna milina i Bog nek je blagoslovi ovu našu opštinu, koja se tako do sitnica svega seća. Čak bi dobro učinila kad bi pošla i korak dalje u svojoj pažnji prema građanstvu. Zašto da samo kraj drveća stoje tablice sa srpskim i latinskim natpisom. To je tako lepo i praktično da bi trebalo i kraj sviju drugih predmeta na Kalimegdanu metnuti takve tablice.
Na primer nad samim ulaskom u Kalimegdan mogla bi se staviti tablica sa natpisom: Kallemegdanium. Kraj ograde vrlo bi lepo ličio natpis: Plotus. Na svakoj stazi kalimegdanskoj mogla bi biti tablica sa natpisom: „Staza“ a pod tim: Expositio feminarum. Pa onda na klupi bi moglo pisati: Reporium pensyonorum. Kod vodoskoka bi takođe stajala tablica sa natpisom: Spiritus aquarum. Kod svakog spomenika stajala bi takođe tablica sa natpisom: Monumenta Serbica. Razume se, da bi jedna krupna tablica bila na onom mestu blizu gradskih bedema. Na toj bi tablici srpski pisalo: Nužnik a latinski: Locus dysenteriae vel locus diarrhoeticus.
Ja mislim da su te tablice i ti latinski natpisi tako pametna stvar, da se beogradska opština ne bi trebala da zadrži samo na Kalimegdanu. Ne, na protiv, to bi trebalo u opšte na sve prostrti. Tako na primer kako bi lepo to izgledalo kad bi i sam predsednik opštine g. Glavinić obesio sebi o vrat jednu tablicu sa srpskim natpisom: Predsednik opštine beogradske i latinskim: Caput Belgradis-Glaviciensis. Pa onda g. Žika Tadić sa tablicom: Consul urbis Belgradensis Bože moj, kako bi lepo g. Žika izgledao sa tom tablicom.
Razume se da bi i svaki odbornik nosio tablicu sa natpisom: Senator urbis Belgradensis i sa podnaslovima koji bi obeležavali kojoj partiji pripada. Tako na primer naprednjak: Senator progressivus, pa liberal sa natpisom: Senator nationallis, pa radikal sa natpisom: Senator fusiatus, pa socijalista: Senator socialisticus i najzad samostalac sa natpisom: Senator secessionensis.
Zamislite bolan kako bi to lepo izgledalo i kako bi onda Beograd bio uređena varoš.
— Benum-Akibus