Vi svi već znate za jedan moj lepi običaj. Ja koga ispratim na put, ja toga lepo i dočekam. Tako je i pravo. Eto, ako pamtite, ispratio sam baš lepo i iskreno sve one žene, kad su pošle u banju, pa sam ih tako isto lepo i svojski pri povratku i dočekao, kao da su mi rod rođeni. Tako sam isto pre neki dan ispratio unuke kad su pošli u Šabac da se poklone seni svojih velikih dedova, pa sad, razume se, sišao na Savu te sačekao lađu i pri njihovom povratku. Pravo je i bilo da ih dočekam.
A vi se valjda mislite što o tome nisam dosad već i pisao. Nisam hteo, sačekao sam da pročitate prvo sve ostale izveštaje sa te svetkovine. Imali ste i tamo već šta čitate, pa što bih i ja stajao na muku grešnim Šapčanima?
I sad tek, kad ste sve pročitali, mogu vam reći da sam bio na Savi i sačekao povratak onih koji su otišli na Mišarsku proslavu. A zaboravio sam prošli put i da vam kažem, nisu na proslavu išli samo unuci nego i unuke. Jedna od unuka, gospa Mara, veli svome Joci:
„Boga mi, Joco, da ne ideš sam. Kakva ti tu sveta neće biti, ko ti se tu neće izmešati? Idem i ja s tobom.“
A gospa Ruža veli svome Miloradu:
„I ja ću da idem s tobom. Ne mogu da te pustim samog. Kazala sam ti pre da ideš sam ali od kad sam pročitala u novinama da u Šapcu postoji naročiti odbor za stanove, neću da te pustim samog. Znam ja to, imam već iskustva. Čim pri nekoj svetkovini postoji odbor za stanove, to znači da nećeš imati gde da spavaš, ili ćeš spavati makar gde. Ju, Bože me sačuvaj i sahrani, čisto me strah i da pomislim gde bi mogao sve spavati. Bolje je da i ja idem s tobom.“
A gospa Anka veli svome Diši:
„Da je to čisto muška svetkovina, kao što bi i priličilo za takve stvari, pa i da te pustim. Ali po programu priređuje i šabačko žensko društvo igranku. E tu boga mi nećeš ići sam jer znam te ja kakav si; ti bi bio kadar da se upišeš i za članicu dobrotvora šabačkog ženskog društva, samo da ti sve ženske budu blagodarne i da trče oko tebe. Ne bogami, ići ćemo zajedno.“
I tako Mara zbog ovoga, Sara zbog onoga, tek pored muških napuni se lađa i ženskima.
Ali ja vam još jednako govorim o odlasku a uzeo sam kobajagi da vam pričam o povratku.
Iz daleka još kad sam opazio lađu punu sveta, tek što je promakla savski most, zaigralo mi je srce uzbuđenjem. Nije to više običan povratak sa kakvog izleta, ovo se vraćaju unuci sa grobova svojih junačkih dedova, pričešćeni svetim pričešćem uspomena na njih i njihova velika dela: ozareni onom božanskom svetlošću koja nam tu uspomenu čini tako svetlom; vedra i ponosna čela; duše ispunjene samopouzdanjem i voljom i srcem napojenim energijom za velika dela u budućnosti.
Jest, jest, eno ih, eno ih idu blagodarni unuci. Pa gle samo kako su lađu iskitili zelenilom. Tek što je došla lađa Beogradu na domaku, kad je minulo kupatilo, opazio sam na krovu njenom neko zelenilo, grdno zelenilo koje je pokrilo sav krov lađin. Kako je to bila dirljiva slika, kako sam jedva čekao da pristane lađa, da sagledam svakog unuka i unuku u oči, da im vidim vedra lica, ponosno čelo, da im vidim grudi okićene zelenilom pobranim sa grobova svojih predaka. Jer to silno zelenilo što se vidi na krovu lađinom, to je izvesno ono zelenilo koje su blagodarni potomci brali po grobovima svojih predaka pa ga sada nose svojim kućama, da ga zadenu za ikonu i sačuvaju svojim unucima kao svetu uspomenu.
Jedva sam čekao da stigne lađa i ona stiže.
Izađe najpre gospa Marin gospodin Joco i za njima nosač nosi dvesta kila babura, pa onda gospa Anka i gospodin Diša i za njima nosač nosi sto pedeset komada krastavaca za turšiju; pa onda gospa Ruža i njen Milorad i za njima nosač nosi pedeset kila paradajza i dvadeset modrih patlidžana. Pa onda već redom Sara i Mara, Kata i Nata, i svaka nosi koja babure a koja paprike ili paradajz, krastavce ili bar modre patlidžane.
Nestade sa lađe svega onog zelenila kojim sam ja mislio da je lađa okićena; nestade sa lađe svega onog zelenila kojim sam ja mislio da su okićene grudi mišarskih unuka.
A usput ih još i slušam, razgovaraju; razgovaraju mišarske unuke:
„Gle i vi ste uzeli gospa Maro; šta je to, babure?“
„Kako da ne uzmem, slatka moja“, odgovara gospa Mara, „pogledajte samo kako su to lepe babure, pa onda u Šapcu su tri groša stotina a u ovom našem pustom Beogradu četiri groša“.
„Ja opet uzela krastavce. Mnogo su jeftiniji u Šapcu, a rekoh zgodna prilika, da bar vidim ma kakvu fajdu od cele te svetkovine“, veli gospa Ruža.
„Šta ste vi to uzeli“, pita gospa Sara.
„Ja bome, malo paradajza“, odgovara gospa Nata, „i zamislite u Šapcu devet dinara sto kila. Baš bog da prosti što ova stogodišnjica pade baš u ovo vreme kad se kuva paradajz i meće turšija“.
I tako se vodi razgovor sve dalje i dalje i dalje, a obala se raščišćava; na parobrodskom se odžaku polako gasi dim, i samo ja ostao na obali, pa se zagledao tamo, tamo daleko prema Ceru. Dođe mi u jedan mah da uzviknem:
„O, plemeniti Luko Lazareviću i ostali mišarski vitezovi; zar na vašim grobovima rastu babure; zar je to sve što su vaši unuci poneli otud, sa te svetkovine!“