Danas se na Mišaru proslavlja stogodišnjica one sjajne i krvave borbe, onih nadčovečanskih napora srpskoga naroda u borbi za svojom slobodom, koji se mogu opevati samo perom kojim je Ilijada opevana a opisati samo maštom kojom su mitološke priče opisane.
Danas blagodarni unuci prilaze grobovima neumrlih svojih dedova da užežu kandilo zahvalnosti i ponosno ukažu celome svetu, do duše spomenicima neobeležene grobove ali obeležene u istoriji kao najsvetlije grobove.
I ja sam ih video, t. j. video sam unuke kad su se krenuli lađom iz Beograda na taj sveti pohod. Sišao sam juče ujutru naročito na Savu, strpeljivo sam čekao dok se cela lađa nije napunila unucima i kad je krenula mahao sam maramom i dugo pratio lađu dok mi se nije pogledu izmakla.
Ja sam ih video, video sam te unuke koji će danas prići grobovima svojih dedova. Video sam g. Paju računoispitača, onoga ako se sećate što je kao poštar u Aleksincu imao nekakav službeni sukob u vrednosti od 756 dinara, pa odmah zatim odlično položio ispit za računoispitača Glavne Kontrole. Video sam i g. Jocu Vidakovića onoga znate, što ga je prošle godine istukla žena na sred ulice i od toga doba postao sa svim drugi čovek, dobar i mek i tačan na dužnosti i tačan u kući i osobito lepo vaspitan čovek. A do toga doba, dok te batine nije izvukao, nije imao ni jednu od tih osobina. Pa, video sam i gospodina Spiru, onoga znate koji je jedanput (vi već znate da je to bilo za vreme srpsko-bugarskoga rata) izgubio grešnik krštenicu. Hvala okružnoj komandi te je ubrzo tu krštenicu pronašla inače, šta bi danas radio g. Spira, na taj bi način sad dokumentovao da je mišarski junak te da mora prisustvovati ovoj velikoj svečanosti. Video sam i g. Peru, znate li onoga gospodina Peru u čijem telu, u trbušnoj duplji i sad leži kuršum. To je onaj kuršum, ako se vi samo sećate dobro, kojim je probušio kožu nekakav muž kad ga je zatekao kod svoje žene. Budala muž mislio je nahudiće g. Peri, a nije znao da to nije neki sasvim običan g. Pera, niti je njegova trbušna duplja neka sasvim obična trbušna duplja; već je to trbušna duplja jednoga unuka onih mišarskih junaka, koji su i malo teže rane podnosili za svoj narod i za njegovu slobodu.
Pa onda video sam i gospodina Živka, onoga gospodina Živka koji se onako junački, onako herojski borio protiv stranačkih najezda. Njega su gornje firme optužile za lažno bankrotstvo i on je odležao zato godinu dana u zatvoru ali će on i dalje voditi odlučnu borbu sa tim firmama i dalje će one njega optuživati a sve na njinu štetu. Jer gospodin Živko neće lako popustiti u svojoj plemenitoj težnji, bankrotiraće on još nekoliko puta dok god ne nauči te strane firme, da je to teško boriti se sa jednim Srbinom koji je rešen za svoj narod i da pogine.
Pa, video sam i gospodina Simicu, znate onoga sa visokom kragnom oko vrata što pri odu onako uvija kao da se ponosi onim što je za njim. On je pre šest meseca dobio jednu klasu, a pre neki dan još dve. I on je mišarski unuk a to se da poznati već i po tome, kako odlučno prodire napred u karijeri.
I još mnoge, još vrlo mnoge sam video. Video sam, kao što vam kažem, punu lađu unuka koji idu da pohode grobove svojih junačkih dedova.
Ah, dirljiv će to biti prizor kad se blagodarni unuci sretnu u uspomeni sa svojim dedovima. A kako bi tek dirljiv prizor bio, kada bi se nešto i u stvari sreli. Zamislite samo ovoga gospodina Simicu sa tri klase i sa visokom kragnom oko vrata, i njegovoga dedu koji je junački pao na Mišaru. Deda mrka pogleda, razdrljenih i krvavih grudi, izborana čela na kojemu svaka bora priča jedan veliki događaj a sve zajedno pričaju čitav deo srpske istorije. Takav deda seo pod kakvim grmom tamo na Mišaru i uzeo na koleno svoga unuka gospodina Simicu.
I sada deda razume se drži se tačno one Zmajeve pesme.
Uzo deda svog unuka,
Metno ga na krilo.
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.
Pevao mu srpsku slavu
I srpske junake
Pevao mu ljute bitke
Muke svakojake.
A gospodin Simica sluša, sluša, sluša, pa mu na jedan put pade na pamet srećna misao:
„Slušaj deda, današnjoj proslavi je prisutan i moj gospodin ministar.“
„Pa?“
„Ti dobro stojiš kod njega, jer on je došao da se pokloni tvojoj seni.“
„Pa?“
„Pa kako bi bilo kad bi ovu priliku upotrebio da mu progovoriš reč dve za mene. Zapostavljen sam, sa svim sam zapostavljen, jedva me se pre neki dan setili te sam dobio dve klase. A zdravo bih voleo kad bih dobio još jednu.“
Tako bi bilo, izvesno bi se takav razgovor vodio, kad bi se nešto na današnjoj proslavi mogli sresti dedovi i unuci.
*
O veliki dedovi naši, oprostite nam što vam mi ovako mali, ovako sićušni danas prilazimo.