Juče mi je došla u pohode gospođica Sofija. Bila je bleda, izmučena, suznih očiju. Po njenom mutnom čelu, bonom osmehu oko usana i lakom uzdahu koji je stalno treperio na usnama, poznao sam da se neki veliki bol navaljao na njenu mladu dušu. Kada mi pruži ruku, osetio sam u velikoj toplini njenoj, neku vrstu groznice.
Siroto devojče, do juče je prekjuče bilo tako veselo tako sveže, tako vedro.
Razume se, razgovor je počeo sa: Ah!
„Ah, dobar dan“, reče mi ona.
„Dobar dan.“
„Ah, kako ste?“ nastavi ona.
„Hvala Bogu.“
„Ah, baš je to dobro što sam vas našla kod kuće.“
„Trebam vam?“
„Ah, gospodine, ja sam doživela jedan strahovit roman.“
„Roman?“
„Da roman i to tako redak, tako čudnovat, roman koji se možda u sto godina jedan put događa. Ah, vi bi, gospodine, trebali da me saslušate, da svaku sitnicu zabeležite pa posle to da upotrebite.“
„Kako da upotrebim?“
„Da napišete roman. O, verujte, to bi bio redak roman. Svet bi se prosto grabio za tu knjigu i čitao bi je gutajući je.“
„Tako je to interesantan događaj?“
„Kažem vam“, nastavi ona i ubrisa suzu koja joj se opet pojavi na oku, „to je pravi pravcati roman, kakav se nikom živom nije desio možda“.
„Pa lepo ispričajte mi ga.“
„Hoću, gospodine, ali vas molim slušajte me lepo.“
„Kako ne bih.“
„I zabeležite, zabeležite svaku sitnicu.“
Ja spremih tri tabaka hartije, zarezah pisaljku i namestih se prema gospođici Sofiji tako, da mogu svaku njenu reč čuti i zabeležiti, kako ne bih ispustio nijednu sitnicu toga zanimljivoga i retkoga romana.
„To je bilo prošle godine, gospodine, kad sam se ja poznala sa gospodinom poručnikom Milivojem. Kao što vidite početak je običan.“
„Ali ipak počinje kao i svaki drugi roman. Nastavite samo.“
„On mi je ukazivao mnogo pažnje, na zabavama je samo sa mnom igrao, pratio me pogledima, prolazio je kraj moje kuće i najzad izjavio ljubav.“
„A vi?“
„Bože moj, pa mi slabe ženske… šta bi hteli vi od nas, mi smo osuđene na popuštanje. Izjavila sam i ja njemu ljubav.“
„To je sa svim u redu.“
„Voleli smo se dakle. Ja vas uveravam da nije bilo na svetu, niti će ikada biti dvoje mladih koji će se voleti, tako iskreno, tako žarko, tako odano. Ja sam samo na njega mislila i on je samo na mene mislio.“
„To je lepo i od vas i od njega.“
„I tako je sve to trajalo do pre mesec dana. Punu godinu dana voleli smo se iskreno, žarko, odano.“
„Pa onda? Šta je onda bilo od mesec dana na ovamo.“
„Na jedan mah on poče da hladni prema meni. Ne prolazi svaki dan, ne prati me pogledom kao ranije i u opšte, počne se tako ponašati, kao da je nameran da me zaboravi. To u početku nije mnogo padalo u oči, ali s dana u dan on sve hladniji i hladniji, dok najzad ja ne uvidoh da tu ima nešto.“
Gospođica Sofija tu zastade, duboko uzdahnu, obrisa drugu suzu koja joj se pojavi na oku i lagano, tiho ali svečano nastavi.
„On je, gospodine, zavoleo drugu, zamislite, zamislite samo, on je zavoleo drugu.“
Ja već pripremih pisaljku i nagoh se nad hartijom, jer mi izgledaše da roman već počinje.
Gospođica Sofija među tim ućuta.
„Pa dalje, šta je dalje bilo?“
„Ništa više, to je sve, on je zavoleo drugu.“
„I to je ceo taj redak interesantan roman?“
„Pa zar nije to redak slučaj?“
„Kako da nije, kako da nije. Mene je samo zbunilo to znate što se i u ovom slučaju potvrdilo da se romani u životu često svršavaju onda odakle u literaturi tek počinju. Odista je to užasno, užasno.“
„Zamislite“, nastavi ohrabrena gospođica Sofija, „voleti jednu pa ohladneti prema njoj i zavoleti drugu. Ah to kad bi vi napisali kao roman, ja mislim da bi se svet prosto grabio i gušio bi se čitajući“.
„Kako da ne bi zaboga? Naročito je taj kraj interesantan.“
„Da, al’ ja ne mislim da ostanem pri ovom kraju. Ja se neću tako lako izmiriti sa svojom sudbinom.“
„Da ne mislite na samoubistvo?“
„Ne.“
„Da ne mislite u manastir?“
„Ne.“
„Ili valjda da mu se osvetite?“
„Da, to bih htela, htela bih da mu se osvetim. Hoću pošto poto da mu se osvetim. Savetujte me kako da mu se osvetim?“
„Pa… najbolje je zaljubite se i vi u nekog drugog.“
„Ah, ne, to je malo, to je malo.“
„Pa ako je malo u jednog a vi se zaljubite u dvojicu.“
Gospođica Sofija me pogleda značajno, pogleda me, promisli se, pa na jedan mah mi odlučno pruži ruku:
„Hvala vam, od srca vam hvala. Tako ću i učiniti. Zaljubiti se u dvojicu to znači dve strele ću mu zabosti u dušu. Tako ću i postupiti.“
I ode zažarenih očiju i vedra čela. Ako ko želi da bude jedan od one dvojice, neka mi se javi, ja ću ga preporučiti.