Ja sam tu skoro objavio da rado dajem saveta u bračnim i ljubavnim savetima, da rado mirim zavađene supruge i dajem upustva za tih i miran bračni život. Pa sam čak objavio i sat u koji ordiniram.
Mislite da ih nije bilo koji su se koristili mojom ponudom? Još odmah, čim sam to objavio, dobio sam pismo od jedne mlade gospođe koja me moli da joj dođem „radi saveta po jednoj vrlo delikatnoj stvari“.
Razume se, otišao sam odmah. Gospođa mi se ovako jadala:
„Ima već čitava godina kako sam se udala.“
„Mnogo, odista mnogo i vi ste to izdržali?“
„Izdržala sam, da“, ohrabri se gospođa, „ali ja znam sa kakvim naporima“.
„No, mogu misliti.“
„Pa sam vas zvala…“
„Sad već znam i zašto. Vi ste radi da proslavite tu godišnjicu braka, pa bi me molili da uđem u odbor za proslavu.“
„Ali ne zaboga…“
„Zašto, ja sam sasvim za to. To su naši stari izmislili da proslavljaju dvadeset i pet godina bračnog života. To je bilo znate u dobu kad je brak bio zatvoren između četiri zida; kad je žena bila pozvana da gleda samo u zemlju a muž samo u ženu i kad se tašta bavila isključivo kuvanjem ručka i brisanjem dece. Danas je već sasvim drukče; danas žena ne samo što ne gleda u zemlju već gleda svuda oko sebe a muž svega jednom četvrtinom jednog oka gleda ženu; tašta ne kuva više ručak a deca već idu ulicama neubrisana. Danas je dosta i godinu dana; godinu dana bračnog života zaslužuje odista proslavu, sjajnu, veličanstvenu proslavu i ako ste radi, gospođo, da vam u tom pogledu pomognem ja vam se vrlo rado stavljam na raspoloženje…“
„Ali ne, zaboga“, prekide me gospođa, „nije u tome reč. Nije mi ni na kraj pameti da proslavljam godišnjicu. Na protiv, ja sam vas zvala da vam se požalim“.
„Zar tek sad?“
„Kako zar tek sad?“
„Zakonski rok za žalbu je od dana venčanja pa za tri meseca, a vi ste taj rok propustili. Eto ste izdržali čitavu godinu.“
„Da, ali kako sam izdržala, to ja samo znam. Pravo kažete, mogli bi proslaviti, to je bilo godina dana patnje i stradanja, ali ja to više ne mogu izdržati.“
„Baš ne možete? Ozbiljno ne možete?“
„Ne mogu, zaista ne mogu“, i gospođi grunu potok suza niz lice.
I ja se već uozbiljih kao doktor kad odmeri kod bolesnika četrdeset stepeni temperature.
„Dakle, ajde, požalite mi se, recite mi iskreno šta vam fali?“
„Moj muž me i suviše voli.“
„Dakle to vam fali?“
„Pa da, zaboga. Suviše me voli. Vi ne možete zamisliti kako je to nesnosno. Sedi po ceo dan kod kuće i ništa mi ne odriče. Šta god poželim on mi učini, šta god potražim on mi kupi; sa svakim mojim mišljenjem on se slaže…“
„E, pa?“
„E, pa to se više ne može izdržati.“
„Zašto?“
„Tako, to je monotono, užasno monotono. Ja sam sasvim drukče zamišljala brak.“
„A kako ste ga vi zamišljali?“
„Pa… tako. Zamislite, molim neprestano sunce, pa samo sunce, sunce i opet sunce. Ili na primer kišu, jednako kiša, samo kiša i kiša. Jel’te da je to nesnosno? Da mi je koj put i da se posvađa samnom pa da se posle izmirimo; da mi koj put i da se ne slaže samnom pa onda da se ne slažem i ja sa njim…“
„Pa onda, recimo, da se vaša majka ne slaže ni s vama ni s njim.“
„Ne, to, ali bar ja i on da se koj put posvađamo.“
„To bi želeli?“
„Jeste, pa posle da se pomirimo. Eto to bih volela.“
„Molim vas dakle, izdržite još koj dan u ovome odista nesrećnome braku a ja ću već preduzeti potrebne mere da vam se stanje poboljša. Postaraću se da se vaš muž još ovih dana posvađa sa vama.“
„Oh, biću vam osobito blagodarna.“
I ona mi stište ruku i isprati me odista pogledom punim blagodarnosti.
Razume se, odmah sam potražio muža i uzeo sam ga ubeđivati kako bi trebalo u interesu mira u kući, da se posvađa sa svojom ženom.
„Ama kako to?“ pita me muž zgranuto.
„Pa tako vidite. Ne valja se neprestano svađati, to je istina, ali ne valja ni jednako lepo i mirno živeti. Ženi je to nesnosno; i jedno i drugo je nesnosno; žena vole malo promene.“
Najposle mu stanem pričati o suncu, suncu, suncu, pa onda o kiši, kiši, kiši i tako ga ubedim.
Posle tri dana, dobijem od gospođe pismo. Na koverti je pisalo „hitno“. Požurio sam. Dočekala me je vrlo vesela lica.
„Ah, kako sam srećna, gospodine, kako sam vam obavezna.“
„Šta je dakle?“
„Zamislite, ne govorimo.“
„Ko?“
„Ja i muž.“
„Dakle, posvađali ste se.“
„O, te još kako. Izgrdio me je i ja sam njega, on se čak toliko naljutio da je i jedan tanjir tresnuo, na patos. Znate li da slađe ručavam, imam apetit.“
„Tako, to mi je vrlo milo.“
„Prođe još dva dana pa sretoh njega, muža. I on je zadovoljan.“
„Kako ide?“ pitam ga.
„Vrlo dobro, baš vam hvala na upustvu.“
„A koristite li se mojim upustvom.“
„Dabome da se koristim, sinoć sam mojoj tašti razbio glavu.“
„Oho?“
„Pa… kako da vam kažem, ja odavno imam pik na nju. Nisam hteo do sad zbog žene. Ali kad moja žena voli malo promene i malo svađe u kući, ja oću da se koristim time te da se naplatim tašti za ovu godinu dana što sam je trpeo.“
„Bojim se samo, da vi niste kao onaj bolesnik kome lekar prepiše po jednu kašiku na sat a on popije celu flašu ujedanput.“
„Pa ako. A šta vredi opet neprestano sunce, sunce, sunce ili neprestano kiša, kiša, kiša.“
Izgleda da se sad njemu to dopalo a ja već očekujem novi „hitan“ poziv od gospođe.