Vojskom i vojničkim stvarima gotovo nikad se nisam ovde pozabavio. Izbegavao sam naročito, jer ako počnem razgovor o vojsci onda ću morati i o pušci, i ako počnem o pušci onda ću morati i o topu, a to bi me daleko odvelo, onako isto, kao što je i Srbiju daleko odvelo pitanje o topu.
Pa ipak se danas moram pozabaviti zbog jednog istinitog događaja o kome sam juče prekjuče čuo.
Vi znate svi šta je to regrutna komisija. To je ona koja obično postavi osnovu celokupnoj zbrci koja za tim obično nastane u vojsci. To je komisija ta koja mrtve regrutuje; žive oglašava da ne postoje; ljude koji su već po deset godina u vojsci oglašava za vojne begunce i u opšte tako uredi stvar da mu niko ni krasnoga imena ne zna.
Ja sam imao jednu sestru koja je još detetom umrla. Bilo joj je ime Aleksandra. E vidite tu moju pokojnu sestru regrutna je komisija tri godine uzastopce regrutovala. Badava ja na pozivu jasno i čitko napišem: „Nije živa a i da je živa bila bi žensko, pošto se kao takva i rodila i pošto ona ne bi za ljubav regrutne komisije ni u kom slučaju menjala pol“ — Aja, to ništa ne pomaže. Do godine se opet pojavi regrutna komisija i traži moju pokojnu sestru da je regrutuje. Ja opet sednem i napišem: „Ne bih imao ništa protiv, makar moja pokojna sestra i služila vojsku, samo da je živa“. Ni to ne pomaže, regrutne komisija do godine opet hoće, pošto poto moju pokojnu sestru opet u vojsku.
Posle ovoga slučaja sa regrutovanjem moje pokojne sestre, ja sam tek razumeo, zašto se vrlo mnoge devojke žure da se udadu za oficire. One to smatraju kao jednu vrstu regrutacije i služenja u vojsci, pa kao vele bolje je da se za vreme same jave nego da ih oglase za vojničke begunce. I ako, po mome skromnom mišljenju nije vojni begunac ona ženska koja se ne regrutuje za oficira, već ona koja pobegne ispod zastave. Eto na primer gospođa Sojka, koja je napustila gospodina majora Proku, može se faktički smatrati kao vojnički begunac. On zbog toga i dan danas ima posla s vlastima.
Nego ja odoh daleko a sasvim sam zaboravio da je reč o regrutnoj komisiji o kojoj hoću danas da vam govorim.
Dakle, pri poslednjoj regrutaciji, pozove regrutna komisija sve dvadesetogodišnjake na regrutaciji. Vi znate da spisak obveznika komisija uzima iz protokola krštenih. Na taj način, a po glasu protokola krštenih, bude pozvan i Dragoslav Mihailović. Razume se da je i sve regrute pa i samu komisiju porazilo, kad su vidli da je taj Dragoslav Mihailović sed kao ovca.
Mislili su, desila se pogreška, i mesto pravog Dragoslava Mihailovića koji je obveznik, pozvali su nekog drugog Dragoslava Mihailovića.
Obaveste se kod policije i policija odgovori da je to taj Dragoslav Mihailović koji se traži. Sad tek nastane nova zabuna, što u ostalom nije retka pojava za jednu regrutnu komisiju. Nikog nije tako lako zbuniti kao mladu devojku i regrutnu komisiju.
„Koliko je tebi godina?“ pita kapetan.
„Pa, pedeset i prva“ odgovara skromno Dragoslav.
„Je si li ti siguran da ti je toliko godina?“ upade s pitanjem pisar — podnarednik.
„Pa kako nisam siguran, zar ne vidite da nemam već ni zuba, a vidite da mi je i kosa bela.“
Podnarednik mu zavuče prst u usta, kobajagi da se uveri da odista nema zuba, i opsova mu nešto, kao onako više uzgred i više zato da bi se obveznik još u napred naviknuo na strogost i disciplinu.
„Pa dobro, di su ti zubi?“ pita dalje podnarednik.
„Ama ostavi te zube“, izdire se kapetan, „kao da su tu glavna stvar zubi. Može on ako hoće samo, biti i bez ijednog zuba, pa opet zato biti obveznik. Ne služi se valjda Otadžbini zubima“.
„Pa jest“, odgovara podnarednik.
„Nego reci ti meni“, nastavlja kapetan, „kako je to moguće da ti imaš pedeset i jednu godinu“.
„Pa ne znam“, veli Dragoslav, „valjda je tako Bog naredio“.
„Pa dobro, od kud te onda ovde u spisku sa dvadeseto-godišnjacima. Vidiš li, ti si kršten 1881.“
„Jeste, gospodine.“
„Pa kako je to moglo biti?“
„Pa kršten sam onda.“
„Zar u tridesetoj tvojoj godini?“
„Jeste, gospodine.“
„To ne može biti.“
„Može, gospodine. Ja sam znate bio katolik; ja sam se zvao Moris Sauerbrun pa onda… znate zaljubio sam se u jednu srpkinju pa… ovaj… zbog nje sam se krstio, prešao sam u pravoslavnu veru.“
„Razume se, i uveden si u protokol krštenih 1881. godine. Sad razumem!“ kliknu kapetan.
„Sad razumem!“ kliknu i poručnik član komisije.
„Sad razumem!“ kliknu i potporučnik član komisije.
„Sad razumem!“ kliknu i podnarednik — pisar.
„E pa lepo, al šta ćemo sad?“ pita kapetan.
„Mi ga ne možemo osloboditi“, zabrinu se poručnik.
„Ništa, da ga oslobodimo privremeno dok se stvar ne reši.“
Tako je Dragoslav oslobođen privremeno a od to doba svake ga godine regrutuju i svake godine privremeno oslobađaju a ove godine — oglašen je i za vojničkog begunca.