Obećao sam vam da ću se kupati napolje, u otvorenoj Savi. Održao sam reč, ali vam moram reći da je to bilo veliko požrtvovanje sa moje strane a sve vas radi, moji dragi čitaoci.
Pre svega, ja ne znam da plivam. Među tim ljudi, koji imaju u tom pogledu iskustva, uverili su me da je čoveku vrlo potrebno da zna plivati ako hoće da skače u Savu. Gospodin Toma, bivši žandarmerijski oficir, uverio me je o tome vrlo ubedljivim razlozima:
„Ja znam vrlo mnogo njih“, tvrdio mi je g. Toma, „koji nisu znali plivati a pali su slučajno u Savu. Pa znate li šta im se desilo?“
„Šta?“
„Udavili su se. I to nije samo u Savi, to se može desiti i u Dunavu. Mogu vam reći“, nastavljao je g. Toma vrlo ubedljivo, „da se od prilike devedeset i četiri od sto, od onih koji upadnu u Savu a ne znaju plivati, udave“.
„Ta nije moguće?! A šta biva sa onih šest od sto?“
„Oni se spasu. Ili bolje reći oni se ne spasu, pošto ne znaju plivati, nego ih izvuku ljudi.“
Pošto me je g. Toma tako razložno ubedio; pošto ni sam ne bi želeo da uđem u onih devedeset i četiri od sto, jer šest od sto je ipak solidniji interes, to preduzmem sve mere predostrožnosti te da bih se mogao kupati u otvorenoj Savi. Najpre mi ilidžarev momak veže oko pojasa dve velike tikve, tako da sam sam sebi ličio na ogromnu lađu sa točkovima sa strane; za tim me veže jednim pojasom pod miške, kao ono što se vežu deca kad se uče da hodaju i najzad za taj pojas veže jedno poduže uže i, kad je to sve svršio, ponudi me vrlo ljubazno da skočim u Savu.
Ja očajno pogledah u g. Tomu, a on me ohrabri ovim vojničkim rečima:
„Prekrstite se samo, ja se pred svakom nesrećom prekrstim.“
Ohrabren njegovim rečima, ja se prekrstim i skočim. Još u letu ja sam se bio pokajao ali je već bilo dockan. U tom se desi i još nešto, što je u prvi mah zbilja bilo neobjašnjivo i što sam ja tumačio kao igru prirode. Ja sam skočio dupke, pravo nogama u vodu, ali se najedan put u vodi okrenem glavom dole, a noge mi se pojave gore nad vodom i koliko god sam pokušavao da se vratim u pravi položaj nisam mogao uspeti. Najposle počnem nogama kretati kao patka kad je prekolju, nebi li time dao znak ilidžarskom momku, da mi se moj položaj ni malo ne dopada. Jer najzad, moglo bi mi se i to desiti da mi noge nazebu ako ih ostavim stalno tako nad vodom. A među tim, i ako s glave riba smrdi, ipak s nogu nazeb počinje.
Momak je razumeo moje znake i brzo me je vukao za uže. Čim me je izvukao na ilidžu i čim sam se oslobodio ono malo vode kojom su bila puna usta i stomak, ja ga prestravljeno pitam:
„Molim, objasnite mi, kakva je to igra prirode? Ja nisam skočio glavom u vodu pa da tako ostanem; ko me je dakle obrnuo?“
„Pardon“, reče momak, „to je znate jedna mala pogreška, vezali smo tikve suviše nisko“.
I odmah se dade na posao da popravi stvar. Prenese mi tikve na leđa te dobijem oblik mlade kamile. Prekrstim se opet, po uputstvu g. Tominom i skočim ponova. Razume se, sad se nađem u sasvim prijatnom položaju sa glavom nad vodom, tako da sam mogao sve oko sebe posmatrati.
Prvo što sam spazio, pogledav oko sebe u beli svet, bio je jedan vodoskok koji je oticao za jedan metar u visinu. U okolini toga vodoskoka video sam samo jedan nos i malo dalje dva nožna palca. Polako, polako, pa taj vodoskok dođe blizu mene i ja poznadoh gospodin protu.
„A vi ste to?“ rekoh učtivo.
„Da, ja sinko“, reče g. prota, „ja, znaš, tako zdravo volim da ležim na leđa“.
Htedoh da ga zamolim da me blagoslovi ali prota koji vole da leži na leđa, izmače dalje. Ja se okretoh i na tu stranu i spazih dve ogromne tikve. Čisto me obradova kad videh da se još ko osim mene kupa sa tikvama a iznenadih se kad videh da su tome tikve vezane na sredini tela pa se on ipak ne kupa s glavom u vodi a nogama u vazduhu. Kad dođe k meni sasvim blizu, uvideo sam da sam se prevario i da to u stvari i nisu bile tikve nego sopstvena tekovina toga gospodina, koji već osam godina vuče od države punu penziju.
Moram reći da mi se kupanje u otvorenoj Savi mnogo više dopada no u bazenu. Oni koji se kupaju u otvorenoj Savi imaju uz to i jednu sasvim nevinu zabavu koju oni u bazenu nemaju. Oni naime kroz male rupice pod balkonom, zavire u bazen gde se ženske kupaju. To je zbilja zanimljivo, a što je glavno sa svim nevino zadovoljstvo.
Da je to zbilja zanimljivo pričaću vam šta se desilo potpukovniku I. Vi mi nećete zameriti što vam ne kažem njegovo pravo ime. To ne smem, pošto je ovo skroz istinit događaj.
Dakle i g. potpukovnik je voleo da gviri. Nije to što je on nešto zlo mislio, već prosto zato da mu prođe vreme.
„Znate“, rekao bi g. potpukovnik g. sekretaru ministarstva finansija, „ovo je bolje nego recimo poverljivo odelenje u kakvom panoptikumu“.
„A meni se čini“, primetiće g. sekretar, „da je to gvirenje u ženski bazen higijenski opravdano. Nećete mi verovati, ali kad gvirnem a ja se odmah oznojim, prosto se u vodi oznojim“.
„Kako to može biti?“ iščuđava se potpukovnik.
„Tako, u vodi se oznojim.“
„Pa kako to vi primetite?“
„Pa tako, osetim da mi je mokro telo.“
Sad, kako bilo da bilo. Bilo to higijenski ili ne; ličilo to na panoptikum ili ne; znojio se sekretar u vodi ili ne; tek što je ovde glavno to je da je g. potpukovnik voleo da gviri.
Jednoga dana među tim on dođe, svuče se i svi se gosti iznenadiše kad videše na njegovom ramenu dve velike pruge crnim mastilom ispisane.
„Kakvo vam je to mastilo na ramenima?“ upita ga g. prota.
„Pisao sam nešto noćas pa sam se slučajno isflekao“, odgovori g. potpukovnik.
„A tako!“ veli g. prota i sumnjivo vrti glavom jer, najzad, moralo mu je biti čudno od kud mrlje od mastila na ramenu. Nije valjda pri pisanju umakao glavu u divit pa da mu se ramena izbrljaju.
Što su mu se ramena izbrljala mastilom, to još nije bilo takvo čudo, ali od toga dana nije hteo ni da gviri. Nikako nije hteo.
„Hoćemo li po jedno zadovoljstvo?“ nutka ga g. sekretar i pliva ka ženskom odelenju.
„Neću, hvala“, odgovara g. potpukovnik.
„Ama, što nećete“, navalio g. sekretar, „a danas je bolan u panoptikumu vanredno bogata serija slika“.
„Neka, neću.“
„Pa zašto nećete?“
Najzad se g. potpukovnik poveri sekretaru. Počeše oboje dupke da plivaju i upustiše se u razgovor.
„Prekjuče znate“, žali se g. potpukovnik, „vi ste bili otišli ranije s kupanja a ja ostao. Odem ja tamo da gvirim i baš blizu rupe spazim jednu vanredno lepu žensku. Belo joj telo a ruke punačke a pleća, pleća, pleća… to jest, pardon, neću vam je dalje opisivati“.
„Zašto, opišite mi je“, navalio sekretar.
„Ne, neću.“
„Ali zaboga, tako ste lepo počeli. Opišite mi je“, moli g. sekretar.
„Ne mogu, imam razloga.“
„Kakvih razloga?“
„Pa takvih, to je bila moja žena. Kako ja mogu vama gustirati moju ženu.“
„A tako?“ učini g. sekretar, „onda, izvinite. Pa šta je dalje bilo?“
„Da znate“, nastavi g. potpukovnik, „nisam poznao da je to moja žena, nego joj počnem kroz rupu dovikivati neke reči“.
„Kakve reči?“
„Tako, neke slatke reči.“
„A ona?“
„Ona me poznade po glasu.“
„Pa?“
„Pa eto. Samo što reče: Razgovaraćemo, Joco, večeras kod kuće.“
„Pa jeste li razgovarali?“
„Jesmo, razgovarali smo“, reče potpukovnik i uzdahnu.
„Pa kako ste prošli?“ pita radoznalo sekretar.
„Pa eto, tako. Vidite ove pruge od mastila na ramenima. To me je ona namazala da može poznati kad gvirim. Sad uveče kad odem kući pregledaće da nisam oprao sapunom. Čim se ko tamo približi a ona gvirne na rupu da vidi ima li belegu od mastila na ramenu. Eto, vidite kako sam zlo prošao i sad mi je uskraćeno i to jedino nevino zadovoljstvo.“
Eto, toliko je ispričao g. potpukovnik pa se navezao da pliva uz vodu a sekretar ode sam na rupu.