Mislite uzme se samo ministarska hartija pa se napiše: „Da se taj i taj činovnik te i te klase sa službom tu i tu, premesti tamo i tamo sa tom i tom klasom“. Kad bi to tako lako bilo onda bi nicali svaki dan ukazi, a ovako, hvala Bogu vidite i sami kako su u nas retki, vrlo retki. A to dolazi otuda što je vrlo teško napraviti jedan ukaz.
Nekad je to bilo nešto i lakše. Zovne na primer Ministar Načelnika Ministarstva pa mu kaže:
„Hoću da avanzujem sa jednom klasom onoga Jocu Tadića pisara tog i tog sreza.
„To je lepo“, veli g. Načelnik.
Načelnik za tim ode u kancelariju pa zovne sekretara i kaže mu:
„G. Ministar hoće da avanzuje onoga Jocu Tadića pisara tog i tog sreza.“
Sekretar ode u svoju kancelariju pa sedne i napiše pismo načelniku dotičnog okruga kojim ga prijateljski i poverljivo izveštava da će ministar avanzovati pisara Jocu Tadića iz njegovog okruga. Načelnik okružni primi to pismo, sedne i napiše načelniku sreskom da će njegov pisar Joca Tadić biti avanzovan i dok načelnik sreski zazvoni u zvonce, dok zovne Jocu Tadića, dok mu pruži ruku da mu čestita avanzman, dotle već stižu i „Srpske Novine“ u kojima je već štampan i taj ukaz.
Tako je to bilo nekada dok je sve poticalo „ozgo“ e, ali se sad mnogo što šta izmenilo pa i sami ukazi ne potiču više „ozgo“ nego „ozdo“.
Sad prvo sazna Joca Tadić da će biti avanzovan. I to ne sazna on od Ministra, Bože sačuvaj, njegov ministar čak i ne zna da će on avazovati, nego tako on sazna od nekog, recimo od nekog „čoveka iz naroda“ a sazna na taj način, što on tome „čoveku iz naroda“ objasni kako bi trebao da avanzuje.
Posle to se polako penje, penje, penje, dok se i samom Ministru ne objasni kako bi Joca Tadić trebao da bude avanzovan. I tako, ukaz napisan u toj i toj sreskoj varoši, Ministar samo potpiše.
To tako biva sa ukazima iz unutrašnjosti, međutim u Beogradu se još lakše grade ukazi.
Sastanu se tri i četiri prijatelja u kafani. Recimo jedan Marko, Janko i još jedan Marko i Janko i povede se reč o prvom Marku. Upravo ne povede se reč sama po sebi, nego je Marko povede, jer najzad koj mu je preči nego što je čovek sam sebi. Marko priča kako bi već krajnje vreme bilo da dobije za sekretara i kako on računa pouzdano da će to sad i biti. Na taj račun on čak i prima čestitanja.
Razume se, Janko čim mrdne iz društva prvom koga sretne saopštava to kao novost.
„Marko će po svojoj prilici dobiti za sekretara.“
Onaj drugi Marko i Janko to isto čine, tvrdeći čak i da su primili čast na račun Markovog postavljenja.
Taj glas tako padne u kafane a sa kafanskih stolova u čaršiju. Marko šeta pred veče od Terazija do Kalimegdana i natrag i koj god ga od poznanika sretne, nasmeši se samo kao da bi hteo reći:
„Znam, znam.“
Po gde koj mu i čestita a on ne prima čestitanja ali i ne odbija. Veli:
„Pa… ako se tako govori. Ja ne znam ništa pouzdano ali, izgleda verovatno. Najzad… videćemo… Za sad, ne mogu primiti čestitanja dok ne vidim crno na belome.“
Sutra dan već pojavi se i beleška u nekoliko listova: „Kao što čujemo g. Marko N. biće postavljen za sekretara i t. d. Čestitamo zasluženo unapređenje i t. d.“
A kad prođe još dan i dva, g. Marko oblači redengot javlja se g. Ministru i Ministar ga prima.
„Izvinite g. Ministre, ali ja sam čuo, najzad i novine su donele, da ste namerni da me unapredite za sekretara…“
„Ovaj…“ hoće da uzme reč Ministar ali g. Marko živo nastavlja:
„Pa sam došao da vam toplo blagodarim. Vi ste odista prvi ministar koji je pravilno ocenio moj rad i moju predanost službi.“
„Pa da…“ veli Ministar.
„Vi ćete se uveriti, gospodine Ministre, da ću ja i na novome položaju umeti da se odužim kako Vašoj blagonaklonosti, tako i službi koja mi bude poverena. Ja vam još jedanput blagodarim, gospodine Ministre.“
I g. Marko prihvati ruku g. Ministrovu, srdačno se rukuje i izlazi iz kancelarije a g. Ministar zbunjeno zvoni u zvonce i doziva načelnika pa mu veli:
„Unesite u ovaj ukaz i g. Marka. Zaboravio sam da vam kažem, rad sam da ga unapredim za sekretara.“
*
U ostalom, ako baš sa svim tako, ali skoro tako mnogi su u nas i ministri postali.