Nije Đurđev ni Mitrov-dan, pa ipak je ovih dana osvanulo po prozorima vazdan cedulja kojim se oglašava izdavanje stanova za samce.
Čudno mi je palo od kud to tako u nevreme, pa sam jedva razabrao da su to stanovi za narodne poslanike. Izdaju se samo onda kad je Skupština na okupu.
To mi je objasnila gospođa Maca Ristićka. Meni kad god tako treba kakvo obaveštenje o pojedinim pojavama u Beogradu, ja se obratim gospođi Maci. Ona sve zna i na svako je pitanje kadra da da tačan i iscrpan odgovor, tako da čovek ne mora da lunja od nemila do nedraga.
Gospođa Maca je moj informacioni biro i otuda vas, moje lepe čitateljke, po gde kad iznenadi kad u mojoj kronici pročitate po gde što, što ste mislili da niko ne zna sem vas.
Dakle i po ovoj stvari, kad sam nisam mogao da je rešim obratio sam se gospođi Maci.
„Od kuda to, gospođo, da u ovo doba mnogi samci napuštaju Beograd.“
„Po čemu vi to sudite?“
„Pa po tome što vidim na prozorima mnoge liste za izdavanje kvartira za samce.“
„Varate se. Ne dolazi to otud što mnogi samci napuštaju Beograd, već što je Skupština na okupu.“
„Tako?“
„Da i sad ću vam objasniti. Uzmite na primer kakvog siromaha pisara ili recimo poreznika ili carinika.“
„Dobro, uzeću carinika.“
„Lepo. Zamislite sad toga carinika sa malom platom.“
„Zamisliću, to je vrlo lako zamisliti.“
„Zamislite sad da taj carinik sa malom platom ima ženu.“
„Ako treba da zamislim lepu ženu onda mi je to takođe lako. Lepu ženu ja sam kadar i u svako doba noći da zamislim.“
„Pa dobro baš, neka je i lepa. E sad zamislite da on ima dve sobe u kojima skromno živi sa svojom ženicom.“
„Pod pretpostavkom da nemaju dece.“
„Dobro, recimo pod pretpostavkom da nemaju dece. E, sad zamislite da se kod nas u Srbiji bar dva put godišnje sastaje Narodna Skupština.“
„Pa to mi nije potrebno da zamišljam, to je već postojan fakt.“
„E, lepo“, nastavlja gospođa Maca, „dođe vreme da se sastane skupština a carinik… Hoćete da ostanete baš pri cariniku?“
„Zašto ne, ostanimo pri cariniku.“
„Dakle, carinik dođe uveče kući i počne da razgovara sa ženom: ‘Šta misliš ti, ženo, kad bi mi jednu sobu izdali kome narodnom poslaniku?’ — ‘Kakvom poslaniku’, pita žena. — ‘Pa razume se, poslaniku iz većine!’ odgovara muž. — ‘A što baš iz većine?’ pita radoznalo žena. — ‘Pa kako to pitaš; prvo i prvo, vući ćemo dobru kiriju, drugo i drugo, taj će me čovek upoznati, mogu mu se dopasti, može uvideti da sam dobar činovnik, može progovoriti Ministru za mene pa, mogu i klasu dobiti!’ odgovara muž. I tako se slože muž i žena da izdaju jednu sobu s nameštajem i poslugom poslaniku iz većine.“
„Dobro, to mi je sa svim jasno.“
„E, ako vam je to jasno“, nastavlja moj informacioni biro, „onda ajdemo dalje“.
„Ajdemo.“
„Vi znate da naše Skupštine traju dugo a poslanici su ljudi većinom familijarni i oni napuste i svoje kuće, i ženu i decu pa sede ovde po Beogradu po nekoliko meseca, jel’te?“
„Jeste, siroti, ja ih često sažaljevam zbog toga.“
„E, pa ti ljudi onda radije sede u privatnoj kući no u kafani.“
„Tako je i u redu.“
„Prvo i prvo, jeftinije prođu a drugo imaju bolju negu.“
„A da, zaboravila sam da smo mi zamislili carinika. Dakle carinik prvo i prvo izvuče lepu kiriju, a drugo izvuče klasu.“
„A kako izvuče klasu?“
„Pa kazala sam vam već. Uveri se poslanik iz većine da je to dobar i vredan činovnik.“
„Pa to sam i hteo baš da vas pitam, kako se uveri: da li ga obilazi u kancelariji da ga vidi na radu?“
„A to ne, ali ga ubedi žena; zauzme se gospođa carinikovica a među tim dobrom negom i poslugom učini da se poslanik iz većine oseti prosto kao da je kod svoje rođene kuće i, onda, umoli ga, prosto ga umoli.“
„Eto vidite da sam ja bio u pravu što sam zamislio carinikovicu kao lepu ženu.“
„Pa… niste pogrešili. Je li vam sad jasno, od kud za vreme skupštine tako mnogo lista za izdavanje kvartira za samce.“
„Jasno mi je. Vrlo mi je jasno. Hvala na obaveštenju.“