To ovako biva: dođe Gospodin Ministar u kancelariju, sedne i zazvoni.
„Kažite gospodinu Mihajloviću sekretaru da dođe.“
G. Mihajlović zakopča redengot i dođe. Gospodin Ministar tad napravi važno lice.
„Gospodine, stvar koju ću vam saopštiti važnija je no obična poverljiva star. Ovo je upravo državna tajna i ja bih vas naročito molio da je kao takvu smatrate.“
„O molim“, odgovara učtivo g. Mihajlović.
„Osim mene, vi ste prvi koji ćete znati o toj tajni i ja bih vas molio nikom ni reči.“
„Kako bi zaboga.“
„Dakle, g. predsednik Ministarstva putuje sutra ujutru u Beč gde će se sastati sa predstavnikom jedne finansijske grupe i utvrditi uslove za zajam. O njegovom se putu ne sme napolje ništa znati. Izvolte dakle šifrovati sve depeše koje se odnose na njegovo putovanje.“
„Razumem.“
I g. Mihajlović izađe iz kancelarije, zakopčan poverljivošću sve do grla.
Radi sve do podne u kancelariji a na podne ode kući. Sedne za ručak sa svojom ženicom, gospođom Danicom i jednako se meškolji na stolici. Izdrži poverljivo supu, izdrži poverljivo rimflajš ali kod „cušpajza“ sa svim mu omekša jezik.
Otkopča prvo dugme na redegotu i počne:
„Ovaj, Danice, danas mi je Ministar poverio jednu veliku tajnu.“
Gospođa Danica zasja očima. „Tajna“, zamisli reč „tajna“ izgovorena pred ženom. Ispusti zajedno s viljuškom najslađi zalogaj cušpajza i primače stolicu bliže mužu.
„Tajnu, ju, kaži mi?“
„Ah, ženo, to se ne govori.“
„Zar meni? meni nećeš da kažeš? Janko, je li istina da ti možeš imati neku tajnu koju meni nećeš da kažeš.“
„Ali, Danice, baš si detinjasta. Ovo je državna tajna.“
„Ne, ne. Kad je ti znaš, onda je to tvoja tajna. Je li, je li?…“ i uze mu glavu pa je poče da miluje.
G. Mihajlović otkopča i drugo dugme na redegotu.
„Dakle?“ uze opet gospođa Danica i naiđoše joj suze na oči.
G. Mihajlović otkopča i treće dugme na redegotu i, sad je već bio potpuno raskopčan.
„Pa dobro, reći ću ti, ali… to je državna tajna. Znao samo Ministar, ja pa sad ti… Nikom, razumeš li, nikom ne smeš da kažeš.“
„Ta kako bi zaboga rekla.
I gospodin Mihajlović, čisto šapćući kaže gospođi Danici u čemu je stvar.
Posle podne, razume se, mirne savesti ode u kancelariju, a gospođi Danici dođe u posetu gospođa Olga. Razume se, razgovor počinje obično toaletom, pređe za tim na beogradsku kroniku pa najzad na politiku. U poslednje se vreme i naše gospođe vrlo rado bave politikom. Od kako je politika prestala biti isključivo profesija ljudi u godinama, te i mlađi ljudi uzeli učešća u njoj, od to doba se i naše dame više interesuju politikom. Dakle i ovde se razvio razgovor o politici.
Gospođa Danica dabome, nije mogla da se ne pohvali da zna jednu državnu tajnu.
„Ju, slatka moja, pa zar ćete od mene kriti?“
„Ali, zaboga gospođo, to nije obična stvar, to je državna tajna.“
„To bi mi samo u tom slučaju mogli napomenuti kad bih ja imala nameru da je ma kome kažem. Kažite mi, pa ćete se uveriti da ste je u grob sahranili.“
„Ah, ne. Samo me to nemojte moliti.“
„Bože, gospođo, ja da imam kakvu familijarnu tajnu, ili baš i kakvu ličnu tajnu koja bi se ticala čak i moje časti, pa bih je vama poverila. A to je nešto više nego državna tajna.“
„Pa to je istina.“
Najzad nastanu zaklinjanja i preklinjanja i uveravanja.
„Pa, dobro, reći ću vam“, popušta gospođa Danica, „ali vas molim da to ostane potpuna tajna. Vi ste prva koja ste to saznali. To niko ne zna. Molim vas po sto puta nek ostane kod vas“.
„Kako zaboga. Pojmim ja to.“
I gospođa Danica poveri gospođi Olgi.
Gospođa Olga razume se, opet s tim da to ostane tajna koja se ne sme nikom reći, poveri je svome mužu. Muž gospođa Olgin, pošto je zatražio od jednog svog prijatelja da mu se zakune, poveri mu tu tajnu. Taj prijatelj je kaže svome bratu, a prijateljev brat svojoj ženi i šuraku. Šurak to kaže svome tastu a tast šurakov poveri to svome pašenogu. Pašenog to ispriča svome zetu a njegov zet svome ručnom deveru. Dever to kaže svome bratu a brat ženinom ujaku, ženin ujak ispriča tu tajnu svome sinovcu a sinovac svome stricu.
Razume se svi su se jedno drugom zaklinjali da će stvar čuvati kao tajnu i svi su svoj govor svršavali sa: „Ovo ti poveravam ali niko više sem tebe ne sme o ovom znati!“
Sutra dan, razume se, osvanuli su svi jutarnji listovi a za tim i dnevni sa ovakim beleškama:
„Kao što smo pouzdano izvešteni, jutros je otputovao gospodin Ministar Predsednik u Beč, gde ga očekuje predstavnik jedne finansijske grupe da utvrdi sporazum za zajam. Kakav je sad to opet zajam koji se krije od javnosti. Molili bi vladu da nam da malo bliža obaveštenja o tome!“
*
G. ministar zgranut i zaprepašćen, zvoni opet u zvonce.
„Neka dođe g. Mihajlović.“
Gospodin Mihajlović opet zakopčava redengot i ulazi.
„Šta je ovo, gospodine Mihajloviću?“ ukazuje mu Ministar na beleške po listovima.
„Ja ne znam, gospodine Ministre. Ne mogu prosto da razumem od kud su to listovi saznali.“
„A vi niste nikom kazali?“
„Nikome!“ odgovori odlučno g. Mihajlović.
„Ono“, nastavi g. Ministar razmišljajući, „ja jesam poverio stvar mojoj ženi, ali ona je naviknuta na to da nikom ne govori“.
„Ako je ipak slučajno kome kazala gospođa ministarka?“
„Možda, baš ću je zapitati. Milo mi je samo da nije do vas krivica.“
„Bože sačuvaj, gospodine Ministre“, odgovara pouzdano g. Mihajlović i mirno se vraća u svoju kancelariju da i dalje šifruje državne tajne.