Svemu sam se nadao da ću doživiti, ali ovome ne. Znao sam ja da je beogradska opština neiscrpno vrelo za moje feljtone ali nisam znao da će se ona još i naročito starati da bude.
Ja tu skoro ovako javno, crno na belome, zapištao te se do Boga čulo, na naše gospe i gospođice zbog priređivanja raznih koncerata a ono prekjuče i odbor opštinski pretvori se u odbor gospođa i gospođica i donese jednoglasno rešenje da priredi jedan koncerat.
Čim sam saznao za tu odluku opštinskoga odbora otrčao sam jednome opštinskom odborniku da se malo bliže obavestim.
„Dakle, jel’ istina da ste doneli u odboru odluku da i opština počne koncertrirati.“
„Kako koncertirati?“ poče da se iščuđava odbornik, „ne mislite valjda da ćemo mi odbornici kupiti instrumente pa početi da koncertiramo“.
„Ne, ne mislim to. Ni u snu mi nebi pala takva ideja jer, prvo i prvo odbor se opštinski ne bi mogao nikad da složi makari i u jednu notu da odsvira složno, a drugo i drugo, ne bi se ni instrumenti mogli međ vama da podele, jer vi odbornici svi oćete debelo da svirate, tako da za one tanke instrumente ne bi ostao niko. Dakle, kao što vidite, ne mislim to ali sam radoznao, da mi kažete, od kud ste pali na tu misao da opština priredi koncerat.“
„Pa“, učini odbornik, „zar nije u celom svetu običaj da se priređuju koncerti u korist kakve postradale varoši“.
„Jeste.“
„E pa, zar se Beograd ne može računati u red postradalih varoši.“
„O, dabome. Ja čak mislim da su opštinske regulacije, nivelacije i kaldrmisanje mnogo veća napast za Beograd no što je recimo zemljotres za San-Francisko.“
„E, pa kad tako mislite, onda zar nije pravo da sama opština uzme inicijativu za zbiranje dobrovoljnih priloga za svoje postradale stanovnike.“
„Sa svim, sa svim. Hvala vam na obaveštenju.“
Posle ovoga obaveštenja i sam sam potpuno ubeđen o potrebi kocertiranja naše opštine, pa sam čak dragovoljno stavio sebi u zadatak da taj koncerat i reklamiram. Radi toga sam se postarao da saznam sve detalje toga budućeg opštinskog koncerta, kako bi ja prvi, od sviju beogradskih listova, objavio sve što saznam. A evo šta sam saznao o pripremama:
Dakle, odmah pošto je u odboru doneta odluka da se priredi koncerat, izabrana je jedna komisija. Toj komisiji stavljeno je u zadatak da prouči, kako se u drugim prestonicama priređuju opštinski koncerti. Verovatno, ta će komisija morati i proputovati obići nekoliko evropskih prestonica te da bi mogla to pitanje proučiti.
No osim komisije, izabran je i jedan uži stručni odbor za priređivanje samoga koncerta. U taj uži izbor imao sam sreću i ja da uđem. Juče me je baš zvao k sebi pomoćnik predsednika beogradske opštine g. Živko Tadić.
„Dragi Ben-Akiba“, reče mi g. Tadić, „mi smo i vas izabrali u jedan stručni odbor“.
„To mora da je kakav odbor koji neće vući dijurne.“
„Razume se“ dodade ljubazno g. Tadić.
„Vrlo vam velika hvala na pažnji.“
„Na malo“, dodade g. Tadić još ljubaznije. „Pa sam vas zato i zvao“, nastavi on, „da vam saopštim ili upravo da vas umolim da vi primite na sebe sastav programa za opštinski koncerat. Znate, vaš program za doček mađarskih gostiju napravio je na nas opštinare vanredan upečetak, pa nalazimo da bi vi jedino mogli sastaviti i za nas program“.
„Drage volje!“ rekoh ja iskreno i srdačno stiskoh praznu ruku g. Tadićevu.
I evo me sad na tome poslu. Radim na programu za koncerat beogradske opštine. Gotov sam već i odneću ga sutra g. Tadiću a danas ga objavljujem kako bi i šira javnost mogla o njemu debatovati. Evo ga:
Program koncerta
koji opština varoši Beograda priređuje u korist svojih građana postradalih od regulacija, nivelacija i kaldrmizacija.
- O privrednoj snazi našega naroda govori g. Radojko Petrović trošarinski činovnik sa monopolskog đerma.
- „Vahtam Rajn“, peva hor opštinskih patroldžija.
- „Očeva radost“, porodična slika u 1 činu, napisalo nekoliko pisaca; izvode opštinska nahočad.
- Iz 8 rukoveti Mokranjčeve (koja je poslednji put izvedena u Debercineru): „Što no mi se Travnik zamaglio, da li gori, da l’ tuga mori“. — peva hor opštinskih vatrogasaca.
- Marinković: „Buji paji“, iz „Suđaja“ — solo peva gđa Pulherija Štibner, opštinska babica.
- Na kraju živa svirka osvetljena bengalskom vatrom: „Opštinska sednica“: Predsednik drži zvono u ruci, odbornici digli pesnice jedan na drugog; u hinter-grundu vidi se varoš Beograd, sav izriven i iskopan, po gde i gde čkilji po koja električna sijalica; kaldrma se ponosno leluja kao morski talasi a daleko tamo, vrlo daleko, vide se u perspektivi razne komisije koje su se krenule na put po Evropi.
*
Eto, pa recite sami, zar ovaj program ne bi bio vrlo lep za opštinski koncerat.