Neopaženo i nečujno desila se u našoj prestonici jedna važna pojava koja ne sme ostati neobeležena u kronici prestoničkih događaja.
Evo kako sam ja saznao o samoj stvari: Prekjuče na podne moj sinčić dođe sasvim dockan na ručak i, razume se, ja pružih odmah prste da ga ščepam za uši, ali se on isprsi preda me. Veli:
„Nemoj me tući. Morao sam zadocniti jer sam bio na zboru?“
„Na zboru?“ zgranuh se ja.
„Da“, nastavi on ozbiljno, i ubrisa rukom nos, „imali smo zbor“.
„Ko je imao zbor brate?“ dreknuh ja.
„Pa mi deca.“
„Čija deca?“
„Uopšte sva beogradska deca.“
„A zašto je bio sazvan taj zbor?“
„Pa: radnici u Šondinoj fabrici bombona napravili štrajk, obustavili su rad, pa smo mi održali zbor i izabrali tri deputacije koje će ići Šondi i moliti ga da popusti da bi fabrika nastavila pravljenje bombona. I ja sam u jednoj deputaciji.“
Posle ove izjave sinovljeve, ja već nisam ni imao više kuraži da uhvatim za uši jednog izaslanika. Uzdržao sam se u toliko pre što mi na oči naiđoše dve krupne suze radosnice izazvane koje potresenim roditeljskim a koje rodoljubivim osećajima.
Zamislite samo kako je to za naše rodoljubive osećaje utešna pojava; kako sad sa mirnom dušom smemo da gledamo u budućnost naše mile Otadžbine, mi koji celoga života nismo ništa drugo radili do samo držali zborove a počeli smo već zabrinuto izumirati, jer nismo znali da li će naša deca umeti da pojme prave potrebe ove zemlje, da li će umeti da nastave naš tako plodonosan rad. I evo doživeli smo da vidimo to još za života, i zato meni teku suze radosnice, i zato ja smatram ovu pojavu kao vrlo značajnu te je i hoću da pribeležim.
Dakle, pošto sam odustao od toga sa istučem mog sina izaslanika, da nebi na sebe navukao neraspoloženje celoga zbora te izazvao možda i kakvu rezoluciju kojom se zbor ograđuje od mojih postupaka koji izazivaju gnušanje; ja sam pohitao da se o detaljima celoga zbora obavestim.
Zbor je održan na Malom Kalimegdanu, prekjuče u nedelju u 11 sati pre podne. Bilo je prisutno preko 200 dece a još je mnogo njih odbijeno od učešća na zboru zato što su došli sa guvernantama.
Najpre je ustao jedan od sazivača zbora — sve mi se čini da je jedan od sinova Jaše Prodanovića — i objasni zboru opasnost u koju će deca doći usled štrajka u fabrici bombona. Rad je obustavljen a bombone će poskupiti. Trgovački ugovor još nije zaključen, te da bi se mogle uvoziti sa strane i onda šta će ostati srpskoj deci, no da u svojoj rođenoj otadžbini opet jedu one ratluke i petliće koje bozadžije prave. On je zato da se napravi demonstracija i da se Šondi polupaju svi prozori.
Za tim dobi drugi govornik reč — sve bih rekao da je to bio sin Dr. Jovana Danića. — On u tom pitanju zauzima konzervativnije gledište. Nije za demonstraciju ali je za rezoluciju kojom će se osuditi Šondin postupak. Na to se diže sin Milenka Stefanovića opštinara i veli: Čak i da je zaključen trgovinski ugovor, čak i da se mogu donositi bombone sa strane, njemu njegov nacionalni ponos ne bi dozvolio da jede tuđinske bombone. „Ako Šonda ne popusti, ješćemo i petliće — uzviknuo je Stefanović — jer to su naša braća Makedonci koji ih prave i prodaju!“
Na to se diže sin Marka Trifkovića i u podužem ali razložnom govoru, objasni zboru tok pregovora naših sa Austrijom. Svoj je govor završio ovim: „Mi smo, braćo, pozvani da jedemo naše bombone čak i u slučaju da se ugovor povoljno zaključi!“ On je mišljenja da se izabere jedna deputacija koja bi otišla Šondi i objasnila mu zborske rodoljubive težnje i umolila ga da popusti radničkim zahtevima, kako bi fabrika što pre otpočela da radi.
Zbor jednoglasno primi predlog da se izabere deputacija ali se na to diže jedan Demajo i izjavi u ime dece Srba — mojsijevaca, da su i oni potpuno solidarni sa srpskom decom, pa moli da se i njima da mesta u deputaciji.
Zbor radosno pozdravi ovu izjavu i stvar bi bila odmah rešena ali se diže sin Milana fotografa i predloži zboru da se obrazuju dve deputacije, jedna iz čisto srpske dece koja će u malo odlučnijem obliku izneti zahteve Šondi i jedna od evrejske dece koja bi na blažiji način, umolila Šondu.
Predlog bi usvojen a zatraži reč i Bata sin Dr. Marka Nikolića. On je mišljenja da bi dobro bilo izabrati i jednu deputaciju od cincarske dece, koja bi na Šondu možda najviše mogla uticati apelujući na njegove patriotske osećaje.
I taj predlog bi usvojen i tako su izabrane tri deputacije: srpska, evrejska i cincarska.
U srpsku deputaciju ušli su: Prodanović, Trifković, Danić, Stefanović, Bora Milojević, Mile Ugričić, B. Nikolić, Nikola V. Vulović i Nemanja Dimović.
U evrejsku deputaciju ušli su: A. Pinto, D. Demajo, Azrijel, sin Dr. D. Alkalaja i Eškinazi. (Bio je kandidovan i jedan Gabaj ali nije usvojena kandidacija.)
U cincarsku deputaciju ušli su: Nuša, Leko, Antula, Kumanudi, Šonda (jedan dalji rođak fabrikantov) Dadin unuk i sin Nauma Dimitrijevića, koji se odrekao kandidacije jer ne priznaje sebe za cincarina. Takođe se odrekao kandidacije i Lazaridesov sin, koji tvrdi da je čist Grk i da mu grčki ponos ne dozvoljava ničega zajedničkog sa cincarima.
Po svršenom zboru deputacija zatražio je ponova reč sin Milana fotografa i predložio zboru da se svi slikaju, što je takođe jednoglasno usvojeno.
Tako je taj zbor lepo završio svoj rad.
Od stranih dopisnika zboru je prisustvovao samo Raul, sin Balugdžićev.