Postavio sam dve stanice, jednu u rejonu varoškoga kvarta, ispod Narodnog Pozorišta, a drugu na Zapadnome Vračaru.
Onu stanicu u varoškome kvartu označio sam kao predajnu stanicu, a onu na Zapadnome Vračaru kao prijemnu stanicu.
I evo sad kako sam izvršio opit sa predajom i prijemom telegrama na telegrafiji bez žica.
Na predajnoj stanici
Tačno u 10 časova i 22 minuta pre podne otišao sam u posetu gospođi Jelki.
Nisam joj odavno bio i gospođa me vrlo ljubazno dočeka.
„A što ste se vi tako otuđili“, reče ljubazno i graciozno uznese ruku do mojih usana.
„Oprostite, hiljadu puta vas molim za oproštenje.“
„Zaboravili ste me.“
„Ne, gospođo, ali sam podivljao. Toliko sam poverenja u poslednje vreme izgubio kod ženskog sveta, da sam već i sam počeo da ga se klonim.“
Gospođa je sela na plavi otoman a ja na neki tako nizak i mali taburet, da ne pamtim sebe u takvoj pozi još od najranijega detinjstva.
„Izgubili ste poverenje?“ nastavi gospođa Jelka koketno, „valjda zato što u vašem pisanju ne ostavljate ženske na miru“.
„A, ja mislim ne zato. Ta gospođe vole kad se o njima govori po novinama.“
„Pa zašto bi inače imali da izgubite poverenje?“ upita gospođa živo, i radoznalo se naže prema meni.
„Ja mislim zato, što sam već dobio prve sede.“
„No, no, no… vi obešenjače, vi to valjda meni prebacujete“, i unese brzo svoje, dijamantima okićene prstiće u kosu, te poče nervozno da pokriva kosom jedno mesto koje se bilo razredilo.
Ja ugrabih ovaj momenat.
„Vidite, gospođo, kako ste nepravedni prema meni.“
„Ja?“
„Da. Prebacujete mi da sam vas zaboravio i da sam nepažljiv prema vama, među tim, čuo sam ovog trenutka jednu interesantnu novost pa nisam mogao da odolim a da ne dođem do vas. Ko bi mi drugi bio preči, kome bi pre no vama saopštio.“
Gospođa zahvalno klimnu glavom, nagradi me jednim slatkim osmehom i dozvoli mi da joj još jedan put poljubim ruku.
„Dakle?“ zapita nestrpljivo.
„Niste zar ništa čuli o gospođi Mojkovićki? Deset godina posle udaje, ona je ostala teška. Zamislite, to niko više ne zna do ona, njen muž, ja i sad vi.“
„Teška?“
„Da!“
„Dozvolite mi da se prekrstim levom rukom. A od čega je zaboga mogla ostati teška?“
„Ne znam. Kažu, pila je aspirin, po jedan prašak na dan.“
„A prolazi li još g. Stojanović poručnik svaki dan kraj njene kuće na konju?“
„A ne, kažu sad prolazi peške.“
Gospođu je jako iznenadila ta vest, te nastade za časak pauza.
Pošto sam smatrao da sam već izvršio predaju telegrama, oprostim se od gospođe, koja mi blagodari na poseti i dozvoli mi i treći put da joj poljubim ruku.
Na prijemnoj stanici
U pet časova i 34 minuta po podne, istoga dana, otišao sam u posetu gospođi Sojki.
Čim su me prijavili, otvorila su se predamnom vrata njenog ružičastog salona koji uvek miriše na sveže ljubičice.
„Ne dam vam ruku“, reče gospođa odlučno kad se ja sagoh da je poljubim.
„To znači srdite se na mene“, primetih skromno.
„Ne samo što se srdim no ću preduzeti i dalje mere protiv vas.“
„Molim, da čujem svoju krivicu.“
„Sedite, pa ću vam reći“. I gospođa Sojka jednim elegantnim, širokim gestom pokaza na masu raznolikih sedišta po salonu. Ja u zabuni sedoh na klavirsku stolicu i već osetih da ću se na njoj kao kaživetar okretati levo i desno ali ostah uporno pri tom da ja volem tvrdu stolicu. U ostalom, to mi okretanje i zgodnije bilo, jer je gospođa Sojka već poznata kao nervozna dama, koja prilikom primanja poseta uvek šeta.
„Ja sedim već kao na osuđeničkoj klupi i čekam tužbu državnog tužioca?“ rekoh, da izazovem optužbu.
„Da“, poče uzbuđeno gospođa Sojka, „žale mi se mnoge dame na vas. Ja sam rešila da uzmem inicijativu i da sastavim sud žena koji će vam suditi za krivice počinjene slabom polu“.
„Oh, kako ćete me usrećiti.“
„Usrećiti?“
„Da. Vi ne znate kako bih ja voleo da imam krivice prema slabom polu; vi ne možete da pojmite kako bih ja rado seo na optuženičku klupu za krivice počinjene našim damama.“
„Hoćete da budete mučenik?“
„A ne, na protiv, voleo bih da me sude kao mučitelja.“
„Ja bih vas prva optužila što mi niste došli u posetu, evo već tri meseca.“
„I ja bih pristao na kaznu da šest meseca nikako ne izlazim iz vaše kuće, da prosto budem uhapšen.“
„Dobro, dobro“, nastavi brzo dražesna gospođa, „to ćemo već videti na sudu. Ali vam ozbiljno kažem da grešite što mi češće ne dođete. Znate li vi da bih vam ja često puta koristila materijalom za vaše feljtone“.
„To nisam znao. A imate li sad na primer što god interesantno što bi moglo kao materijal poslužiti?“
„Razume se!“ reče pouzdano gospođa Sojka i prošeta dva tri put po salonu pa stade preda me.
„Niste zar ništa čuli o gospođi Mojkovićki?“ nastavi dražesna gospođa živo, „deset godina posle udaje, ona je ostala teška. Zamislite, to niko više ne zna do ona, njen muž, ja i sad vi“.
„Teška?“ zgranuh se ja.
„Da.“
„A od čega je zaboga mogla ostati teška?“ upitah je ja naivno kao kakva učenica Više Ženske Škole.
„Ne znam. Kažu pila je aspirin, po jedan prašak na dan.“
„A prolazi li još g. Stojanović poručnik svaki dan kraj njene kuće na konju?“
„A ne, kažu, sad prolazi peške.“
Pošto sam smatrao da sam već primio telegram koji sam jutros u 10 časova i 22 minuta ispratio, to se oprostim od gospođe, koja mi blagodari na poseti i, sad već pomirena sa mnom, dozvoli mi da joj poljubim meku i belu ručicu.
*
I tako dakle Markonijev pronalazak ima i kod nas primene. A da vidite nije ni tako kratko odstojanje od Pozorišta do Zapadnog Vračara.