Ne mislim na velike političke sukobe, kao što je na primer poslednji englesko-turski. U ostalom taj je sukob već i svršen popuštanjem Turske, koja se u svojim političkim odnosima stalno drži one lepe istine da pametniji popušta.
Ne mislim ni na one silne političke sukobe naših stranaka pred izbore, pa ipak mislim na sukob dvojice predstavnika dveju stranaka, koji se tu pre neki dan desio.
Sreli su se tu pre neko veče u kafani kod „Belog Orla“ a nisu se ranije ni poznavali niti su znali da su politički protivnici.
I jedan i drugi je Srbin a kad se dva Srbina sretnu u kafani o čemu će govoriti do o — politici. Dakle i njih dvojica zaplivaju u taj razgovor i kako je svako branio svoju partiju kao „jedinu koja radi za dobro ove zemlje“ a napadao onu drugu sve grđim i grđim rečima, nije ni čudo što razgovor zagusti, pa padoše oštre reči, stegoše se i pesnice, opsova jedan drugom nešto, pa onda poteže jedan stolicu a drugi flašu.
I tako bi se taj politički razgovor svršio kao što se obično sva politička objašnjenja svršavaju da svet ne priskoči u pomoć i razvadi dve zavađene strane.
Tad svaka politička stranka sede za zaseban sto i svaka naruči sebi vino. Onaj omaleni, dežmekasti — predstavnik konzervativnih načela — naruči bela vina; a onaj visoki, suvi i kratkovidi — predstavnik slobodoumnijih načela — naruči crna vina.
Razume se, to što je jedan sedeo za jednim stolom a drugi za drugim, što je svako imao preda se svoje piće i što su se sa zajedničkog stola rastali krvno zavađeni, nije smetalo njima, a sve u interesu stranaka koje predstavljaju, da i dalje nastave prepirku, koja je sad već stekla neki blažiji ton. Najzad su sa svim ućutali i okrenuli glave jedan od drugoga.
U kafani dok je bilo gostiju bio je pa se rasturilo; ostalo samo njih dvoje, svaki za zasebnim stolom. Kad je bilo već pred ponoć, suvi slobodnjak uze da peva neku pesmu; sam za se, za svoj račun. Debeljko, konzervativac promeškolji se, promeškolji pa poče da sekundira. Slobodoumni prestade.
Malo zatim konzervativac, uvređen što je onaj prestao pevati, otpoče sam neku pesmu. Slobodoumni koji je bio nekoliko godina sekund u „Beogradskom Pevačkom Društvu“ nije to mogao da izdrži a tim pre što je pesma bila vrlo lepa i što bi bez sekunda sa svim propala, bila bi bez svakog efekta. Promeškolji se i on, kašljucnu, metnu prst u uvo, pa poče da sekundira.
Najzad, kako su se ti odnosi razvijali i dalje, nije tako važna stvar već je najvažnije to, da su oni najpre zbog sekundiranja opet prešli za jedan sto, zatim se složili da je crno vino bolje, naručili zajednički jedan litar, pa onda se i kucnuli i najzad pili bruderšaft.
Kod svake nove flaše vina oni su ponova pili bruderšaft i sve se srdačnije i iskrenije ljubili i najzad postali takvi prijatelji i toliko su se zavoleli da nisu ni jednu čašu mogli ispiti a da se ne poljube. Slobodoumni se ljubio čak i kad god je hteo da srkne kafu a konzervativac nije hteo ni da štrcne sodu u čašu a da se ne poljubi sa pobratimom.
Zatim su počeli ljubiti i kafedžiju i kelnera; konzervativac je čak vido na kelneraju jednu mačku pa mu se ražalilo i tužno se zaplakao.
„Što plačeš, pobratime?“ pita ga slobodoumni.
„Pa eto“, veli tužno kroz suze konzervativac, „gledam onu mačku, pa me žao. Ona nije ništa više nego jedna životinja… žao me je… eto, tako… imam meko srce pa me je žao“.
Kad je gazda od kafane primetio da ni jedan od pobratima ne može više da izgovori ni jedno tvrdo slovo iz srpske azbuke i da sa grdnim naprezanjem izgovaraju reči u kojima ima poviše suglasnika, reši se da napravi „fajeront“.
Mal’ se zbog toga nije izlegla nova svađa jer pobratimi hoće bar još jednu kafu a kafedžija uporno ostaje pri „fajerontu“.
Najzad pobratimi pođoše zajednički iz kafane, gunđajući na sudbinu, odnosno na kafedžiju što tako postupa sa njima.
Konzervativac — onaj debeljko sa „mekim srcem“ — čak se zaplakao.
„To nije lepo“, veli kroz suze, „ostaviti dva slaba čoveka ovako na ulici, kao siročiće… nezaštićene… i bez kafe“.
„Nama se mora dati satisfakcija“, uzvikuje slobodoumni.
„Šta da nam se da?“, pita debeljko.
„Kafa!“ odgovori odlučno slobodoumni.
„Jest, moramo naći kafu. Hajde, pobratime, da se zakunemo, da jedan drugoga nećemo izdati dogod ne nađemo kafu.“
„Zaklinjemo se!“ uzviknuše obojica, digoše ruke u vis i poleteše jedan drugom u naručja te se slatko izljubiše.
I sad nastade noćna šetnja od kafane do kafane ali nigde vrata otvorenih. Već je tri sata po ponoći pa, ako i nije kafana otvorena a ono je vatra već ugašena. A pobratimi moraju popiti kafu pa ma šta bilo.
Te ajd do „Složne braće“, te ajd do „Lepe Katarine“, te ovamo, te onamo, nigdi kafe. Vraćajući se najzad očajno od „Lepe Katarine“ kao poslednje i sad već izgubljene nade, stadoše pobratimi nasred ulice i počeše da razmišljaju, gde li bi mogli dobiti kafu.
„Ja znam gde bi mogli, ali daleko je“, veli slobodoumni pobratim.
„Gde, brate, kazuj gde?“
„Gospodarska mehana sad se već otvara, jer seljaci već prolaze posle ponoći na pijacu.“
„Ajdemo, pobratime… zakleli smo se, ajdemo.“
„Daleko.“
„Nije daleko, neka je i preko sveta pa ću ja za moga pobratima ići… ajdemo.“
„Ne mogu. Tebi je lako, ti si zdrav, al ja ne mogu, mene bole noge.“
„O brate!“ rastuži se pobratim sa „mekim srcem“, „pa šta ćemo sad? Da ima fijakera pa da uzmemo fijaker… al eto, nema… nema, pobratime“.
Silazeći ulicom u tom tužnom raspoloženju, na jedan mah pobratim — debeljko zastade prijatno iznenađen.
„Pobratime!“ uzviknu on.
„Šta je?“
„Eno kola, eno kola, ajdemo u Gospodarsku mehanu.“
Pobratim se okrete i zbilja, spazi pred jednom kolarnicom neke taljige koje su tu izvesno doterane radi popravke.
„Pa jest“, veli pobratim, „vidim kola ali… nema konja… zar ne vidiš da nema konja“.
Pobratim-debeljko se opet zabrinu.
„Ama, pa zar ne možeš baš nikako peške, pobratime.“
„Ne mogu, bole me noge.“
„E, kad je tako“, reče odlučno pobratim sa „mekim srcem“, „a ti sedi u ove taljige“.
„Ama, nema konja.“
„Ja ću vući.“
Te hoće biti, te neće biti; najzad se pobratim, onaj suvi, pope u kola a debeljko se upreže i poteže te niz Cvetni trg pa kraj Londona niz Knez-Miloševu ulicu, pa kraj Monopola te topčiderskim drumom.
Ovoliko pobratimskog požrtvovanja, nema nigde u našim narodnim pesmama i pričama zabeleženo.
Za koliko su vremena stigli do Gospodarske mehane, Bog će ga sveti znati, tek kad stigoše a pobratim-kočijaš siđe s kola i pobratimu-konju veli:
„Ti, pobratime, ostani upregnut. Idem ja da vidim ima li kafe, pa ako nema da teramo dalje.
Uđe pobratim-kočijaš u kafanu, kad tamo a vatra se razgorela.
Pobratim kucnu u sto:
„Može li biti kafe, momče?“
„Može“, veli dremljivi momak.
„Skuvaj dve; jednu za mene i jednu za moga konja.“
Momak se izbeči i zaprepasti a pobratim-kočijaš izađe napolje, ispreže pobratima-konja i uvede ga u kafanu.
I tako — pobratimi popiše kafu, kao što su se i zakleli.
⁂
Kako su posle uzbrdo išli, kako su se vratili u varoš, jesu li još gde na kolima svraćali, sve ja to ne znam ali znam to je da se sutra dan koje od pića a koje od umora pobratim konj vrlo dockan probudio. A kad se probudio, sad već trezan, počeo je da razmišlja o svemu što je bilo prošle noći i razmišljajući, on se u jedan mah strese pred jednom pretpostavkom koja mu puče pred očima.
On i pobratim-kočijaš pripadaju dvema partijama koje sad, u oči izbora, vode očajničku borbu, oni su se sinoć zbog toga posvađali a zatim se izmirili. Da li se nije onaj pretvarao i namerio da ga samo kao političkog protivnika izigra, da li neće danas ili sutra izaći u kojim novinama opis, kako je taj i taj, član te i te partije, bio upregnut u taljige kao konj. Ako bi to bilo, veće bruke ne bi moglo biti. Ono kod nas je bivalo to da se politički protivnik jaši, ali da se preže u kola i to u sred prestonice, to još nije bilo.
I pobratim-kočijaš pade u očajanje, jer će to biti i ništa drugo. Pa kako da suzbije to?
Sve mislio pa jedno smislio. Diže se u policiju pa tuži pobratima-kočijaša za uvredu časti da bi predupredio mogućnost da se pobratim-kočijaš ovim slučajem koristi.
Pobratim — kočijaš se na izjašnjavanju pravda kako on nije silom prezao pobratima — konja. Sam je hteo i još ga molio da sedne u kola.
Grešni pisar, obrći ovamo obrći onamo, pa nikako nezna kako da kvalifikuje delo i kako rešenje da donese, a uviđa da onome što je teglio kola, mora dati ma kakvo zadovoljenje.
Najzad se doseti i donese rešenje po kome optuženi, pobratim — kočijaš, ima tužiocu — pobratimu — konju — da plati fijakersku taksu za dva i po sata vožnje i to duplu taksu za noćnu vožnju.
I tako se ova stvar svršila, te neće ni izlaziti u javnost.
*
Ja im nisam kriv što sam i ja čuo o ovome.