Bila tako tri leptirka: plavi, beli i žuti, ili upravo nisu to ni bila tri leptirka nego tri sekretara jednoga ministarstva ili, ako ćemo još tačnije, nisu to bila ni tri sekretara nego dva sekretara i jedan pisar, pa su služili u jednom Ministarstvu a radili u jednoj sobi.
Pa kako u ovoj našoj veseloj Srbiji hoće često da zatutnji, da zagrmi i da line kiša, nije čudo što su tri leptirka zašla od cveta do cveta sa onim uzvikom: „Lalo, lalo, bela lalo, primi me da ne pokisnem“. Idući tako od cveta do cveta, dva leptirka t. j. dva sekretara našla su sebi skloništa, jedan među starijim radikalima a drugi među mlađim radikalima. Pisar među tim, koji je i sam bio radikal, nije mogao nikako da se odluči na koju će stranu. Ako su mlađi radikali na vladi, on je radikal; ako su stariji radikali na vladi, on je — ipak radikal.
I tako grešni pisar kao Burdakovo magare stalo izmeđ dva plasta pa nikako da se reši na koju će stranu. Kad se sekretari u kancelariji podžaveljaju oko politike a on se učtivo i odobravajuće smeši čas na jednog a čas na drugog ili zagnjuri glavu u akta i pravi se da ne čuje o čemu je reč.
Tako dan po dan pa naiđe i kriza i to ona duga kriza kod koje niko nije znao kako će se svršiti, pa su ljudi već počeli da secuju kao na konjskim trkama.
Jednog jutra dođe sekretar, onaj što pripada starijima, pa veselo veli onome drugome, pokislome:
„Dakle, kolega, svršeno. Sastav vlade poveren je starijima.“
Pisar grešni pomisli u sebi: „Ha, eto tu je momenat da se izjasnim!“ pa odmah zinu:
„No, pa g. sekretaru, krajnje je vreme i bilo. Nije tu glavna stvar imati samo izvesna načela, već je potrebno i iskustvo da bi se ta načela mogla primeniti.“
Kad posle podne, toga istog dana, evo ga ide drugi sekretar, vesela lica i digao glavu.
„Dragi kolega“, dobacuje onom prvom sekretaru koji sedi na stolici kao pokisao, „dakle, pokvarila se kombinacija sa starijima. Ostaju mlađi na vladi, samo će drugi kabinet doći“.
„Tako?“ učini grešni pisar i rasteže mu se lice kao gumalastika.
„Da, to je već svršena stvar“, veli oholo ovaj nepokisli sekretar.
„U ostalom“, reći će pisar, „to je i najpravilnije rešenje krize. Ljudima nije ni dato vremena da svrše započete poslove a među tim pokazali su toliko dobre volje i savesnosti u rukovođenju državnim poslovima“.
Tako je prošao prvi dan krize u toj kancelariji a sutra dan je svanuo drugi dan. Razume se, sutra dan je onaj prvi sekretar došao veseo i dignute glave a drugi pokisao.
„Kolega, mogu vam, dakle, kao pouzdano javiti da se mlađi nisu primili sastava kabineta. Sinoć je opet poveren starijima.“
Pisar se zgranu, ali se odmah i pribra.
„U ostalom“, okrete se on g. sekretaru, „ja ne znam i ko bi mogao drugi u ovim teškim prilikama da primi vladu i izvede zemlju iz ovih zapleta. Stariji broje u svojim redovima oprobane državnike koji su već toliko usluga učinili ovoj zemlji“.
To je bilo pre podne, posle podne među tim, onaj sekretar što je bio pokisao, osušio se i veselo došao u kancelariju a onaj prvi došao pokisao.
„Svršeno je, kolega. Mlađi“, dovikuje suvi sekretar pokislome sekretaru. „Mogu vam reći i listu ako hoćete“.
„No, hvala Bogu“, danu pisar. „Milo mi je što su u ovako teškim prilikama mlađi pojmili svoj zadatak. Jer“, okrete se pisar pokislome sekretaru, „i vi se g. sekretaru nećete ljutiti, ali starijima nedostaje energije koja je zemlji u velikim prilikama neophodna. Dok mlađi imaju i energije i odlučnosti“.
Tako se svršio drugi dan krize. Razume se, trećeg dana onaj sekretar što je juče po podne bio pokisao, došao je suv i veseo a onaj što je juče po podne bio suv i veseo došao sad pokisao.
„Kolega“, veli još s vrata suvi sekretar pokislome, „eno ih stariji u dvoru. Znam već i listu i mogu vam reći da sam pre po sata razgovarao sa jednim od budućih ministara. Dakle, svaka druga kombinacija je isključena, kroz jedan sat najdalje imaćemo ministarstvo iz starijih“.
„Najzad“, okrete se pisar pokislome sekretaru, „nemate prava ni da se ljutite. Da su mlađi bili kadri da rukovode poslovima u ovako teškoj i zapletenoj situaciji, oni bi i ostali. Sami su uvideli da nisu dorasli situaciji; dok stariji, verujte meni umeće da reše sve stvari mudro i onako kako će to biti za zemlju korisno“.
Posle podne, opet ista igra prirode. Pokisli sekretar došao suv i veseo a suvi došao pokisao.
„Sažaljevam kolega“, veli suvi, „što vam moram javiti za vas neprijatnu novost. Vaša je jutrošnja vest bila tačna, stariji su bili u dvoru sa listom ali se u poslednjem momentu razbila kombinacija. Pozvani su definitivno mlađi da sastave vladu“.
Grešni pisar već nije imao više na raspoloženju ni reči, ni rečenica, ni fraza. Nije to šala, već tri dana traje kriza a menja se situacija i pre i posle podne.
Ali se opet on okuraži:
„No hvala bogu“, reče mu pisar. „U ostalom“, okrete se on pokislome sekretaru, „reći ću vam iskreno g. sekretaru, mlađi su već pokazali za kratko vreme vladavine više no što su stariji za toliki niz godina. Šta hoće dakle ti stariji; molim vi recite mi sami, šta hoće ti stariji?“
A četvrtog dana ujutru ulazi onaj prvi sekretar veseo i saopštava drugome:
„Svršeno je; obrazovan je kabinet, potpisan ukaz.“
„Da, čuo sam i ja“, veli do gole duše pokisli sekretar.
„Bože pomozi!“ uskliknu pisar, „da danem dušom. Znate li, g. sekretare“, to veli onome veselome, „znate li da sam sve strepio da se opet ne pokvari ta kombinacija. Zamislite kud bi to odvelo ovu veselu zemljicu da nisu u ovako kritičnom trenutku pozvani na vladu ljudi i oprobani i iskusni i sposobni“.
Eto, tako kliknu pisar i maši se u džep te izvadi iz usta svoju izjavu za prelazak u partiju starijih, pazeći pri tom dobro, da ne izvuče onu drugu spremnu izjavu za prelazak u stranku mlađih.