Vi svi znate za čarobnu moć kućne kapice doktora Fausta koju samo treba metnuti na glavu pa će svako onaj s kojim razgovarate morati vam kazati pravu istinu. Gledali ste izvesno taj komad u Narodnom Pozorištu.
E, vidite tu kućnu kapicu ja sam ovih dana dobavio iz pozorišne garderobe i korisno se poslužio njome. Napravio sam nekoliko poseta i o njima ću vam pričati.
*
Otišao sam najpre jednom raspuštenom narodnom poslaniku i odmah mu postavio pitanje.
„Šta mislite vi o današnjoj situaciji i ako se budete kandidovali sa kakvim programom i sa kakvom parolom mislite to učiniti?“
„Ja?“ poče poslanik ozbiljno, „pa, vidite, pravo ću vam reći. Današnja je situacija vrlo teška. Mi svi moramo žrtvovati svoje lične razmirice kako bi narodu olakšali i izveli zemlju iz ovih trzavica. Ja mislim i založiću se sav, kao što sam se i do sad zalagao, da narodu pomognem, da on privredno ojača i finansijski se sredi. Ja ću očajno agitovati da dođem ponovo za narodnog poslanika, samo da bi mogao u tom pravcu razviti najodlučniji rad…“
„Pardon, da vas prekinem. Jako mi zebe glava, nemate ništa protiv da pokrijem glavu?“
„O, molim, izvolte.“
I ja izvukoh iz džepa onu kapicu pa je metuh na glavu.
„Molio bih vas dakle da nastavite gde ste stali.“
„Ja… ovaj…“ nastavi poslanik, „pravo da vam kažem, ja to lažem, lažem kao đavo da ja mislim na narod. Od kuda ja da ga spasavam, svak nek gleda sam sebe. Zar ja nisam, moliću, sebi najpreči, recite sami? Dakle, to je istina, očajno ću se boriti da dođem opet u Skupštinu jer petnaest dinara dnevno to je vanredno lepa stvar. Nema posla na kome bi ja mogao zaraditi petnaest dinara dnevno. Verujte mi?“
„O, potpuno vam verujem.“
„Pa onda, gospodine moj, ja merkam i jednu liferaciju, a dobiću je, moram je dobiti pa makar šta bilo.“
Ja skidoh kapicu a poslanik se uzneveri, probi ga znoj i poče da koluta očima.
„Ja… ovaj… kako da vam kažem… pa jeste znate…“
I toliko se zbuni da mi ni reči dalje nije umeo progovoriti.
*
Odatle odoh gospodinu profesoru P. On vam je poznat po svojim naučnim radovima i vrlo oštrim i stručnim kritikama kojima prati sve naučne pojave kod nas.
„Gospodine profesore, rad sam da saznam vaše mišljenje o stanju naučne kritike kod nas?“
„Ta“, učini profesor, „ona ima veoma malo predstavnika. Mi je pokušavamo da stvorimo ali… Vidite, vi ne možete ni verovati, koliko na primer mene ili recimo drugoga, truda stane da napiše jednu naučnu kritiku. Ja moram da pročitam celu literaturu toga predmeta, ja moram…“
„Pardon, da vas prekinem. Jako mi zebe glava, nemate ništa protiv da pokrijem glavu?“
„O, molim izvolte.“
I ja izvukoh iz džepa onu kapicu te je metnuh na glavu.
„Dakle… gde sam ono stao?“ nastavi profesor uzbuđeno, „a, da; dakle to mene staje znate silna truda. Ja do duše kradem, kradem od stranih pisaca i to nije da kažete da kradem misli ili recimo rečenice, ne, Bože sačuvaj, već ja kradem čitave stavove. A zašto ne bi molim vas, na taj način ja postižem dvoje: prvo, dobijam lepe honorare a drugo, postajem slavan čovek a sve to ništa me ne košta. Evo molim vas sad baš radim jednu stvar, pokazaću vam odmah i odakle sam je makao, evo…“
Ja skidoh kapicu a profesor se uzneveri, probi ga znoj i poče da koluta očima.
„Ja… ovaj… drugim rečima… upravo… da… kad se stvar uzme s druge strane…“
I toliko se zbuni da mi ni reči dalje nije umeo progovoriti.
*
Otišao sam odatle gospođi R. članici odbora za priređivanje koncerata na Kalimegdanu a u korist postradalih Starosrbijanaca i Maćedonaca.
„Gospođo, vi mi nećete zameriti što vas uznemiravam. Rad sam da saznam gde što o radu vašeg odbora, kako bih mogao o tome pisati. Poznato mi je, gospođo, da ste vi upravo duša toga odbora i da radite na ideji sa najvećim požrtvovanjem.“
„Ah, gospodine“, uze gospođa R. reč. „Vi ne možete ni zamisliti koliko me boli sudbina te naše ojađene braće. Ja bih čini mi se žrtvovala sve i ne bih požalila na svoje imanje, a već trud je najmanje što mogu dati…“
„Pardon, da vas prekinem. Znam da mi molba neće biti ni malo učtiva ali, gospođo, ja računam na vašu velikodušnost.“
„A šta bi hteli?“
„Gospođo, meni jako zebe glava, da li ćete se ljutiti ako je u vašem prisustvu pokrijem?“
„O, molim, izvolte.“
I ja izvukoh iz džepa onu kapicu pa je metnuh na glavu.
„Da… kažem vam, ne žalim ni malo svoj trud“, nastavi gospođa R. „jer najzad vi morate znati da ja imam dve kćeri za udaju pa se moram trpati u sva moguća društva i sve moguće odbore. Nije tu glavna stvar što su Makedonci u očajnom položaju, nego što su moje ćerke već u očajnom položaju. Ja ih znate moram udati i moram izmišljati tako razne odbore i razne zabave. A najzad, nemojte ceniti po sedoj kosi moga muža, ja se bogami osećam još mlada, pa volem i ja malo da izađem u svet. A posle…“
Ja skidoh kapicu a gospođa R. se uzneveri, probi je znoj i poče da prevrće očima.
„Ja… ovaj… da to sam htela da kažem… upravo… ne znam ni sama kako da se izrazim…“
I toliko se zbuni da mi ni reči dalje nije umela progovoriti.
*
Najzad se vratih svojoj kući i da bi mi se svako od ukućana odmah ispovedio, metnuh još s kapije na glavu kućnu kapicu Dr. Fausta i uđoh u kuću sasvim ozbiljno. Ali me žena dočeka odmah s pitanjem:
„Bogati, reci mi, gde si ti sinoć bio?“
„Ja, pa razume se bio sam… bio sam… bio sam… i jedva se setih da mi je kapica na glavi i da ću se izlanuti.“
Zgrabih je, strpah je u džep i taki je vratih garderobi Narodnog Pozorišta jer njena čarobna moć može još učiniti da i ja o sebi počnem govoriti istinu. A to bi bilo zlo.