Juče sam pokušao da nabrojim imena stranaca, srpskih prijatelja, koja bi iz blagodarnosti valjalo dati novim i nekrštenim prestoničkim ulicama. Ako ste pročitali, videli ste koliko sam muke pri tom poslu video pa ipak ih nisam mogao naći više od četvorice. Kod petoga nisam umeo ni maći.
Vidite ipak, kako je to dobra stvar kad pogdešto prenoći u glavi. Da nije bilo toga ja se ne bih setio još jednoga imena te bi se tako ogrešio prema jednome od najvećih srpskih prijatelja. To je Kanta, i ja predlažem da se jedna od uglednijih beogradskih ulica nazove: Ulica Kanta.
Mnogi valjda i ne znate ko je to Kanta? Vi izvesno mislite, to je kakav strani državnik koji se u odsudnom trenutku založio za interese Srbije; ili valjda kakav besednik svetskoga glasa, koji je kao ono Kesteler, silnom i snažnom reči odbranio dostojanstvo srpskoga naroda pred Evropom ili mislite književnik koji je pisao i uzdizao Srbiju ili možda naučar, koji nam je odnegovao nekoliko generacija spremnih i valjanih mladih naučnika koji sad na svojim plećima nose onu zgradu koju zovemo kulturom mlade Srbije?
Ne, svi se varate. Kanta je šnajder, Kanta je običan bečki šnajder koji drži radnju u Laudon-gasse (Broj ne pamtim ali ih ima koji ga pamte).
Vi znate da je Beč prva stanica u inostranstvu na kojoj su se naši mladi sinovi, željni nauke, ustavili. Beč nam je prvi poslao prve doktore, Srbe, prve apotekare Srbe, pa onda i pravnike i inžinjere. I ma da su se docnija pokolenja rasturala i po drugim gradovima evropskim, Beč je još uvek ostao najveće središte Srba studenata na strani i uvek ih je tamo u najvećem broju.
E, ta naša deca, ti mladi ljudi koji se tamo školuju, pa bilo da su državni pitomci ili da se školuju o trošku svojih roditelja, ipak su u tuđem svetu siročići bez igde ikog svoga.
I onda možete misliti, kako je njima prijatno, kako im je drago, kako im je milo, kad se nađe jedan stranac, kao što je ovaj Kanta, koji im otvori ne samo srce nego i kredit.
Jest, jest, to je taj Kanta koji od početka preporoda naše mlade države odeva na kredit sve Srbe đake u Beču i koji je u tom pogledu toliko širokogrud, da je pre našega patriotskog društva Sv. Save, proglasio kroz svoje trgovačke knjige načelo: „Brat je mio koje vere bio“.
I nema gotovo danas u Srbiji ministra, nema doktora, nema advokata, nema inžinjera, ako je samo bio bečki đak, da mu još i danas ne duguje. S toga ćete videti siromaha Kanta da već od dvadeset godina na ovamo, svake godine putuje po Srbiji te juri po raznim srezovima svoje dužnike i skuplja veresiju. Ne dođe on samo do Beograda kao što drugi čine, već obiđe svaki kut Srbije, gde god ima kakvog sreskog lekara.
Posle poznatoga naučnika Kanica, Kanta je jedini stranac koji je skroz proputovao Srbiju i koji poznaje svaki njen kut, svaki kamen i svaki grm.
A za to dobro srce i za tu veliku ljubav prema našoj otadžbini i njenim sinovima, doživeo je on jednu retku radost, koja ne verujem da se desila još kome šnajderu. Kreditirao je jednoga medicinara našeg koji je za tim postao i doktor. Putovao je za njim po raznim srezovima čitavih dvadeset godina ali se nikako nisu mogli sresti. Nakon toliko vremena, punih dvadeset godina, dođe u njegovu radnju u Laudon gasse (ja ne znam broj al ima ih koji tačno znaju) jedan stidljiv mladić i donese mu pismo. To onaj doktor, koji još nije platio dug, moli Kanta, da mu kreditira sina koji će u Beču učiti na univerzitetu. Možete misliti kako je to potreslo Kanta; suze su mu udarile na oči od zadovoljstva što ga se njegov stari dužnik posle toliko vremena seća.
O, odenuo je on toliko generacija naših, i oceve i sinove, te nisu ostali goli, niti su na zimi promrzli, pa im tako davao mogućnosti da svrše svoje školovanje i sve na korist svoje mile Otadžbine.
Ono ima i u drugim gradovima evropskim šnajdera koji kreditiraju Srbe đake, ali nisu tako strpeljivi kao Kanta. Eto u Parizu poznati šnajder Gavalda, kreditirao Srbima pa — poludeo; pa onda u Minhenu šnajder Dipert iz Glikštrase („nesrećnik iz ulice sreće“) kreditirao Srbima, pa — obesio se. Ali Kanta strpljivo kreditira i očekuje da će valjda naići jednom jedna generacija Srba koja će uredno plaćati.
Jednom nam je samo Kanta učinio tešku nepravdu. Čuo on da će se u Beogradu održati lekarski kongres i srećno padne na misao da i sam dođe na taj kongres. Ne zato da drži kakvo predavanje već zato što je znao da će se na kongres skupiti lekari iz sviju krajeva Srpstva, te će ih posle tolikih godina videti sve sakupljene i naplatiti veliki deo veresije.
Stigne on u Beograd i dođe na kongres pre podne. Razume se, nije hteo da uznemirava svečanost otvaranja nego je ostavio stvar za posle podne. Kad se posle podne Kanta pojavi, više od dve trećine lekara nema na kongresu i, što je najgore, čuje da su otputovali svojim kućama. Kongres je produžio rad sa onoliko članova koliko je ostalo a Kanta je vrlo sažaljevao slučaj što je on kriv da se rasturu privi srpski lekarski kongres.
Eto, imenom toga Kanta valjalo bi nazvati koju od beogradskih ulica a ja se nadam da će biti i koj od odbornika beogradske opštine koji mu je dužan, te će moj predlog potpomoći.