Vi već znate da skoro svaki naš orfeum i orfeumčić, naročito oni što daju predstave u predgrađima Beograda i po unutrašnjosti, imaju po jedno „čudo od deteta“ na koje vam se u plakatima obraća naročita pažnja. To je obično kakva „Mala Angelina“, „Mala Viktorina“ ili „Mala Zora“, devojče od petnaest šesnaest godina, koja za vreme programa svojim detinjastim glasom otpeva kakvu sevdalijsku pesmu a posle programa sedi sa publikom i stidljivo obarajući oči u zemlju, pije sa svim ozbiljno. Vi još u prvi mah ne možete nikako da razumete zašto se to dete u programu naziva „čudom od deteta“ ali, kad je jednog dana vidite na pozornici u kratkoj detinjastoj suknjici a sa trbuhom do zuba, vi se tad izmirite sa nazivom „čudo od deteta“. Posle takve situacije, obično to „čudo od deteta“ izostane iz programa po mesec dva dana pa se opet pojavi, istina malo flekava, ali u kratkoj detinjoj suknjici i detinjim svojim glasićem, peva i dalje lepe sevdalijske pesme.
I vi kad ste pročitali natpis današnjeg mog feljtona, izvesno ste pomislili da ću ja o tom „čudu od deteta“ da pišem. Ali ne, prevarili ste se. Ima jedno čudo od deteta u jednom beogradskom izlogu koje mi se osobito dopalo. I o njemu će ovde biti reči.
Ja u opšte volem, tako šetajući besposlen, da razgledam firme i izloge beogradske. Pođem ozgo od Slavije pa siđem tako do Kalimegdana.
Kažite sami, zar nije na primer zanimljiv izlog onoga farbara Dinića na Terazijama, u kome jedan mali Rista Vukanović moluje nešto, izvesno za kakvu buduću „Ladinu“ izložbu.
Pa onda izlog gotovog odela onoga Adanje, na ćošku preko puta „Albanije“. Pogledajte samo, on je međ gotovo odelo metnuo i slike Vere i Nadežde Čerinjickove, ruskih koncertkinja. Razume se, sa odela nije skinuo one cene i kad pogledate, a te cene vise tačno pod fotografijama ovih umetnica, i ovako se čita: „Vera Černjickova 32 dinara“, „Nadežda Černjickova 45 dinara“.
Pa onda izlog Najmanov u kome je upravo to „čudo od deteta“. To je neko automatsko dete koje se kreće, žmirka, radi i t. d. I to već nebi bilo tako zanimljivo, ali to dete i piše. Primakne lepo sebi tablicu, sagne glavicu, pođe pisaljkom po tabli i napiše nešto. Za tim digne glavu, spusti pisaljku i pokaže vam tablu, na kojoj piše kakva reklama. I sve ovo do sad još nebi bilo to, što bi ovom detetu pravdalo ime „čudo od deteta“, da ono nema još jednu osobinu, o kojoj ću vam baš i pričati.
Prekjuče stoje pred tim izlogom g. Živorad praktikant i g. Jaša bivši privremeni poštar. Stoje i razgledaju odelo, gustiraju i ovako razgovaraju:
„Šta ti misliš, daje li ovaj na otplatu?“ pita g. Živorad.
„Ne verujem“, veli g. Jaša tonom čoveka koji već ima iskustva u tom pogledu.
„Misliš valjda ne bi nama dao. Ali ako ga uverim da čekam samo da se sastavi kabinet pa da dobijem službu.“
„Ako ga možeš uveriti.“
„Mogao bi mi i ti pomoći jer, vidiš stvar je u ovome: ja ne mogu ovako izdrpan ići u ministarstvo da tražim službu, dakle treba mi predhodno da imam odelo; odelo među tim ne mogu da dobijem na otplatu dok nemam službu, dakle, treba predhodno da imam službu. Eto, tu situaciju valja Najmanu na nekakav način objasniti. Razumeš li sad?“
„Razumem“, veli g. Jaša, „ali je to mnogo teža situacija, i mnogo komplikovanije pitanje, no što je pitanje o srpsko-engleskim odnosima. Ipak, ajdemo unutra, ja ću pokušati da predstavljam čoveka koje je već u službi i garantovaću za tebe“.
I taman da pođe u dućan, a ono „čudo od deteta“ kao da je prisluškivalo šta su razgovarali, tek primače sebi tablicu, saže glavicu, pođe pisaljkom po tabli i napisa nešto. Za tim diže glavu, spusti pisaljku i pokaza praktikantima tablicu na kojoj je jasno napisano: „Veresije nema“.
G. Živorad pogleda srdito u „čudo od deteta“ pljunu ljutito i ode pred drugi izlog u kome nema tako neučtive dece.