Svršeno je i danas se već svi možemo odmarati. Ministri koji su dali ostavke, pa onda fijakeri, žandari i novinarski reporteri.
Jer to nije šala, kriza je bila ozbiljna i duga. Temperatura nestrpljenja preturila je bila 41 stepen, fijakerski konji već posustali bili a novinarski reporteri — da je još malo potrajalo — morali bi štrajkovati. Taman se oni „obaveste“ i ponesu svojim redakcijama gotove ministarske liste a telefon pre njih javlja da je lista netačna.
Juče i sinoć, situacija je bila već sa svim tamna. U tom momentu, valjda da bi bacila nešto svetlosti u situaciju i Narodna Skupština — upalila se.
Zamislite kako bi nas grdna nesreća postigla, da je ta veličanstvena zgrada, ukras srpske prestonice izgorela. Mi se ne bi imali čim više da podičimo pred strancima. Pri dočeku gostiju sa strane, morala bi izostati iz programa ona stalna i najvažnija tačka: „Razgledanje varoši“, jer mi ne bi mogli da pokažemo najlepšu državnu zgradu — Narodnu Skupštinu.
Naši poslanici ostali bi kao siročići na sokaku. Rasuli bi se kao tičice kad im rasture gnezdo, i jedva što bi se sastajali u parku ministarstva finansija.
Badava, izgleda da je ova 1906. godina, godina velikih nedaća i nesreća. Rusiju guta revolucija, u Francuskoj se desila velika kurijerska katastrofa, u Italiji Vezuv izbrisao nekoliko mesta sa geografske karte; u Americi se porušila i propala čitava jedna varoš, a u Srbiji — mal’ se nije upalila Narodna Skupština.
I šta bi nam ostalo da se to desilo? Ništa drugo nego odbor gospođa i gospođica u korist zidanja nove Narodne Skupštine. A tako bi i pravo bilo, jer kad nisu ljudi kadri da nazidaju skupštinu, žene bi to odista učinile do sad.
Dotle, dok bi se ta nova skupštinska zgrada zidala, naša bi Narodna Skupština držala sednice, recimo, u zgradi koje od osnovnih škola beogradskih. Ako baš nebi svi poslanici mogli stati u jedan razred, razdelili bi se po svima razredima i to po partijama. Na primer ta i ta partija ide u prvi razred osnovne škole; ta i ta partija ide u drugi razred osnovne škole, ta u treći a ona u četvrti razred. To bi bilo divota i sasvim parlamentarno, u toliko parlamentarnije što se sad više i ne radi u sednicama skupštinskim već više po klubovima.
Poslanici bi se viđali samo između časova u školskoj avliji i tada bi im bilo slobodno igrati mete, lore, janidžajes i druge nevine školske igre na koje su oni naviknuli i u politici.
Tako bi se spomogli, dok bi gospođe i gospođice priređivale skupštinske koncerte t. j. koncerte u korist zidanja zgrade za Narodnu Skupštinu.
A kada bi gospe i gospođice jednoga dana izjavile da su skupile već dovoljnu sumu za zidanje zgrade, tada bi mi lepo izabrali jednu veliku komisiju kojoj bi stavili u zadatak da prođe sve evropske prestonice i da pregleda sve zgrade skupštinske, te da vidimo koju bi izabrali.
Komisija bi obišla parlamente, vratila bi se; svaki član komisije dao bi svoj glas za drugu i drugaču zgradu, skupljeni novac za zidanje zgrade, taman bi stigao za troškove komisije i — naša narodna nedaća i dalje bi trajala.
Hvala Bogu što juče ugasiše Narodnu Skupštinu, te nas sve ovo mimoiđe.