Pre neki dan sam imao posla u Ministarstvu Privrede. Od kad se ja već kanim da zađem po našim ministarstvima, pa eto posao me i bez moje volje odvede.
Prijavim se momku i on me uvede u jednu čekaonicu punu sveta koji je tu već pre mene stigao. Razume se, prvo poručim kafu jer to i jeste u našim ministarstvima najlepše udešeno ta kafa i jedini posao koji možeš da svršiš u kakvom ministarstvu, to je da popiješ kafu. Čak izmeđ pojedinih ministarstava postoji raspra o prvenstvo gde se bolja kafa kuva.
Donese mi se kafa, pripalim cigaretu i tek u zlo doba od onih koji kao i ja očekuju saznam, da ta soba gde smo se sabrali nije u stvari čekaonica nego kancelarija načelnika za trgovinu i saobraćaj ali je Ministarstvo Privrede iz ekonomije, mesto da drži dve sobe, udesilo da to bude i načelnikova kancelarija a istovremeno i čekaonica. To mi se vrlo dopalo, na taj način čovek čekajući da svrši posao, vrlo se prijatno može da zabavlja posmatrajući i prateći zvaničnu radnju načelnikovu i njegovog osoblja i prisluškujući molbe raznih molilaca.
Tako sam se ja u stvari i zabavljao. A vredno je i čuti šta ko sve moli i šta traži:
Jedan podnosi molbu da mu se izda koncesija za izradu tucane paprike; jedna gospa — od onih mlađih — otvara šnajdersku radnju pa moli za državnu pomoć; jedan gospodin dokazuje da je radnja tog i tog akcionarskog Društva po zakonu osnovana i da ne treba po žalbi poništiti zbor; jedan opet traži koncesiju za proizvodnju užarije s tim da mu se ustupi sav inventar leskovačke škole, da mu se da povlastica u najširem smislu i odozgo još 100.000 dinara zajam od Klasne Lutrije; treći opet traži patent za veštačko potkivanje volova; četvrti da protokoliše rudarsku radnju; peti, ili upravo peta moli da se pošalje na stranu da izuči pravljenje midera a po povratku da joj se da iz Klasne Lutrije 20.000 dinara i t. d. i t. d.
Pa onda deputacije. Neki kmetovi traže da se izdeli opštinska utrina i dokazuju da sve koristi po otadžbinu od toga. Badava se načelnik ubi i oznoji dokazujući im da on za to nije nadležan, oni ga ubeđuju da je nadležan već po tome što mu je kancelarija odmah do ministrove pa koga će ministar da pita za savet nego njega, „komšiju“. Pa onda deputacija nekih kasapa koja dokazuje kako se odredba u esnafskoj uredbi da kasapi ne mogu obrazovati esnaf, pogrešno razume, jer ono što zakon kaže da ne može biti, u stvari znači da može.
I već ko bi tu upamtio za onaj jedan sat čekanja šta sam sve čuo. Najzad dođe i na mene red, i ja podnesem molbu načelniku. On me, razume se uputi sekretaru. Uđem u jednu troćoškastu sobu u kojoj u svakom ćošku sedi po jedan sekretar. Čudo me je ona soba podsetila na doba kad sam učio geometriju. Nacrtam na tabli trougao i u uglovima napišem: alfa, beta, gama. Ovi su mi sekretari sasvim ličili na ono: alfa, beta i gama. Ja se uputim pravo u najveći ugao kao jedini prostor, gde osim sekretara i tri šrajbtiša može da stane još i jedan molilac. Predam molbu sekretaru alfa. On me uputi pisaru koji radi na poslovima akcionarskih društava.
Ja nisam poznavao to odelenje Ministarstva Privrede i zdravo mi se dopalo. Ne znate vi kako je to lepa stvar kad se kakvo ministarstvo useli u privatnu kuću.
Prošao sam najpre kraj kuvaričine sobe, zavirim unutra i vidim, to sad kancelarija marvenog lekara. Sa svim opravdano, on kao marveni lekar jedini je naviknut da trpi onaj miris koji se obično oseća u sobama naših kuvarica. Odmah do te kancelarije u kujni je kancelarija gde je odelenje za zanatlijske škole i ja sam sad tek razumeo zašto je to pitanje kod nas tako pečeno. Odmah do te kancelarije uvedoše me u jedan sobičak. Dočeka me jedan vrlo učtiv pisar koji se zgurio za stolom, noge uvio u neko ćebe a drži maramu za nos. Ponudi me da sednem i odmah otvori fijoku te i meni dade jednu — maramu. Ja htedoh da odbijem ali me on ljubazno predusrete:
„Zadržite, metnite na nos, ovde je znate nužnik. Žao mi je samo što nemam i još koje ćebe na raspoloženju.“
„Ne mislite valjda da ćebetom uvijem nos.“
„Ne, gospodine, al ne bi rad bio da zbog nas idete ove godine u banju. Ako se bavite samo po sata u ovoj kancelariji nazepšće vam noge. U ostalom poslužite se mojim ćebetom.“
Ja se koristim ovom ljubaznom ponudom i tako i ja pisar strpamo noge u ćebe, uvijemo se dobro, metnemo marame na noseve i pristupimo poslu.
Kad je razgledao molbu, on me uputi u statističko odelenje. Krenem se, pošto sam odmotali noge iz ćebeta, te hajd preko Batal džamije te niz Dečansku ulicu. Odmah da vam napomenem da je kod toga ministarstva stvar tako lepo uređena da je svako odelenje daleko po po sata od samoga ministarstva. Jedan se od ranijih ministara čak nosio mišlju da zakupi u Beogradu sve sobe za samce pa u svakoj da smesti po jednu kancelariju, da za tim izda bedeker sa geografskom kartom, gde se koja nalazi i da sve te kancelarije veže naročitom tramvajskom prugom. To je zaista genijalan plan, šteta što se nije ostvario.
Ali, čekajte da vam kažem, nemojte misliti da su ovim moje muke došle kraju. U statistici me upute da idem u Šumarsko odelenje. Uzmem kartu Beograda, odem kod jednog profesora geografije te mi on pomogne i nađemo Šumarsko odelenje. Odem i tamo sa mojom molbom. Tamo opet upute da idem u rudarsko odelenje. To odelenje nisam mogao na karti da nađem, nego se ja i profesor pomognemo globusom. I odista na globusu ga nađemo negde čak van Beograda.
E, razume se na taj se put nisam mogao da rešim. Zato moja molba nije ni do dan danas rešena jer čekam da se izradi i pusti u saobraćaj železnica Beograd—Valjevo, pa da otputujem i u to odelenje Ministarstva Privrede.