Nisam vam još sve ispričao o onome detetu što se rodilo na brzome vozu. I ja sam tek docnije čuo šta je sve bilo s njim, pa nije pravo da to samo ja znam a da vama ne kažem.
Dakle, čim je dete nađeno doneto je u komesarijat železnički. Tu je sastavljen protokol kojim su utvrđena ova fakta:
- da dete faktički postoji, da ne bi posle njegovoj majci palo na pamet da odriče da ovo u opšte i postoji;
- da je dete žensko i
- da dete pripada Kraljevini Srbiji, na osnovu onoga poznatoga pravnoga principa da voćka pripada onoj zemlji na kojoj je iznikla.
Na osnovu sviju ovih fakata policijski komesar sastavi akt, priloži pod prilogom: dete, i uputi sve to u Opštu Državnu Bolnicu.
Opšta Državna Bolnica, pročita akt, proštudira prilog uz akt i, oglasi sebe nenadležnom. Prosto previje akt i na poleđini napiše: „U povratku ovoga akta i priloga uz akt, čast je Opštoj Državnoj Bolnici izjaviti, da je ona nenadležna za nađenu decu“.
I tako komesar ponovo „primi dete na svoje ruke“. Šta će sad i kako će? Okretao je, prevrtao je s njime, kao Damjanova ljuba s rukom Damjanovom i pade mu na pamet da u Bolnici Kraljice Drage postoji ginekološko odelenje i babički kurs, niko dakle nadležniji da to dete „prihvati“ nego ta bolnica. Sedne dakle komesar pa napiše lep i ljubazan akt toj bolnici, priloži dete uz akt, i uputi ga tamo.
Dok je to dete putovalo tamo desilo se međutim nešto drugo.
Komesar taman danuo dušom misleći da je rešio pitanje sa detetom a ulazi jedan žandar, salutira:
„Gospodine… našlo se…“
„Šta se našlo?“ pita zvanično komesar.
„Pa…“ veli stidljivo žandar „…našlo se dete“.
„Ama jel ono?“
„Nije ono, nego drugo.“
„Šta?!“ dreknu komesar i poče da baca divitima i lenjirima po kancelariji. „Neću da čujem, razumete li, dosta mi je ovo jedno; nosite ga u Zemun, bacite ga, poklonite ga, radite s njim šta hoćete! Šta to znači, sad kad je otvorena granica, sad je nastao izvoz, sad…“
„Ali ne molim vas“, primećuje skromno žandar, „našlo se vama“.
„Ama šta mi se našlo, govori?“
„Pa našlo vam se dete. — Gospođa rodila.“
Razume se, komesar sad zagrli žandara, pojuri u svoj stan i koga god uz put sretne zagrli, stigne u svoj stan i zagrli svoje dete. I tek što je počeo da se topi u svojoj prvoj roditeljskoj radosti, a stiže akt iz bolnice „Kraljice Drage“ i uz akt razume se — prilog! I bolnica „Kraljice Drage“ oglašava sebe ne nadležnu.
Komesar se sad na jedan mah nađe sa punim rukama dece, upravo hoću reći sa punim rukama posla. Šta će sad i gde će sa detetom? Ostalo bi mu jedino da ga uzme pod svoje ali bi time mogao stvoriti rđav presedan pa gde god se koje dete nađe njemu da se pošlje. Jedva se u zlo doba seti da postoji kod nas „Materinsko Udruženje“ kome je upravo to i zadatak da pravi zbirku dece.
Sedne dakle ponova, napiše akt upravi toga udruženja, pod prilogom: dete i uputi ga tamo, pa se opet vrati svojoj roditeljskoj radosti, koja je već tako velika bila da mu se mal’ nije desilo da kao prilog uz akt pošlje svoje dete a ovo da zadrži kod sebe.
Ne prođe mnogo, a momak mu ponovo donese natrag jedan akt koji mu upućuje materinsko udruženje zajedno sa prilogom, izjavljujući najpre da je budžet prekoračen te mu je nemoguće primiti pod jedan priloženo dete i drugo, da to udruženje i ne prima decu koja mu se aktom upućuju jer, na osnovu akta treba sazvati sednicu pa, ako sednica Uprave Materinskog Udruženja reši većinom glasova dete može biti primljeno. Samo u vanrednim slučajevima dete može biti primljeno i bez rešenja Upravinog a to je kad se nađe na ulici, t. j. kad je podbačeno pa se ne zna šta će se s njim.
Komesar je prvi razlog sa svim lepo pojmio, prekoračen budžet pa svršena stvar. U ostalom i ona Gizela što je dete rodila učinila je to zato što je prekoračila budžet.
Ali drugi razlog mu nije išao u glavu. Znači dete ne može biti primljeno ako se lepo i pošteno aktom uputi i ako se podbaci biće primljeno. I njemu ništa drugo nije ostalo no da on, i to vlast podbaci novorođenče. I to ajd, ajd da je to njegovo dete, nego neko belosvetsko dete koje on sad, ni kriv ni dužan, ni kusnuo ni liznuo, morao metnuti pod šinjel i krišom da ga ne spazi vlast, da ostavi dete pred vratima Materinskog Udruženja. Tako je najzad posle dva dana lutanja i posle nezapamćenih muka jednoga grešnoga predstavnika vlasti, dete primljeno u Materinskom Udruženju.
Da nije „Opštinsko dete“ već napisano, ova fakta bi bila dovoljna za čitav roman.