On je učio bogosloviju. Imao je vrlo lep glas i čudo je izgledao pobožno. Kad prođe kraj tebe, izgleda ti kao da tamnjan miriše. A bio je i skroman. Mislio je, da svrši bogosloviju pa jednu malu parohijicu a veliku ženu ili još bolje jednu malu ženicu a veliku parohiju pa da se malo i pomuči ali opet da izađe na kraj i sa parohijom i sa ženom.
Tako je on mislio, e, ali čovek nalaže a Bog raspolaže. Kad je svršio bogosloviju on počne merkati ženu i parohiju. Ženu je mogao dobiti lako, bilo ih je dosta praznih ali ni jedne prazne parohije.
A u to doba baš otvorio se kod nas telegrafski kurs. Razmišljao je od svake ruke, pa je razmišljao čak i o tome, da li njegovom bogoslovskom vaspitanju smeta što god da nauči ono telegrafsko kucanje. Najzad došao je do ovog patriotsko bogoslovskog zaključka: „zašto da nebi i popovi znali kuckati. Mogu oni time vrlo korisno poslužiti svojoj Otadžbini. Dođe na primer rat, a popovi ne idu u rat i onda stupe u službu Otadžbine kao vojni telegrafisti“.
Posle, već, pošto je još razmišljao, došao je i do ovog zaključka: „A zašto ja nebi bio telegrafista, po čemu ja baš moram da budem pop kad eto nema čestite parohije“.
I tako se prelomi i stupi na telegrafski kurs. Učio ga je vrlo prilježno i što je više učio sve mu se više dopadala njegova odluka. Milina ga je bilo gledati i slušati kako za aparatom kucka. Kuckao je tako sitno, tako sitno kao da nikad nije bio bogoslov.
I svrši, boga mi, on lepo telegrafski kurs, pa dobi i jedno malo mestance, tamo negde u unutra u Srbiji. Mislio je i da se ženi i kad god je na aparatu dobio vezu sa kakvom varoši ili varošicom u Srbiji, uvek je posle iskuckane dotične depeše, nastavljao kuckanje i razgovarao sa kolegom iz one druge varoši te raspitivao kako stoji sa devojkama. Ali, nije se oženio jer, čovek nalaže a Bog raspolaže. Ne samo što se nije oženio, nego nije ostao ni u službi. A evo zašto:
Izađe jednog dana u zvaničnim „Srpskim Novinama“ nekakav konkurs Ministarstva Narodne Privrede. Ministarstvo je rado da pošalje na stranu dva mladića koji bi stručno izučili preradu mleka i pravljenje boljih sireva, pa poziva sve mladiće koji imaju sklonost ka siru tj. osećaj sklonosti ka toj struci, da se jave.
On ujedanput oseti neku sklonost ka toj struci, ili upravo oseti neku neodoljivu sklonost da o državnom trošku ode na stranu. Javi se i ne samo što se javi nego upotrebi sve ono što se kod nas u Srbiji upotrebljava i novine i familiju i obijanje pragova i već sve i sva i, on bude izabran. Pošalje ga država u Švajcarsku kao u zemlju poznatu po tome što ima najbolji ustav i najbolji sir. I on lepo izuči, izuči nekoliko vrsta sireva i jedan stran jezik pa se vrati u svoju otadžbinu da joj koristi, jer se zbilja i kod nas osetila potreba za dobrim ustavom i dobrim sirom.
I sad, pošto je tako lepo svršio i vratio se, nastane ona kubura koja obično u takvim prilikama nastaje. Ne zna država šta će sa njim, ne zna on šta će sa državom. Da pravi sir treba para a država nema jer ima „prečih potreba“. Nasloni tako on glavu na ruku pa misli i brine šta će sa državom; nasloni tako isto i država glavu na ruku pa misli i brine šta će sa njim.
Najposle njemu pade vrlo srećna ideja na pamet.
„Kako bi bilo“, veli on državi, „da vi mene date za poreznika. Zašto nebi, bio sam na strani, govorim jedan strani jezik“.
„Sa svim“, uskliknu država i pljesnu se šakama od radosti, „to vam je dobra ideja“.
„A kako bi bilo da mi se neda baš poslednja klasa, bio sam na strani, govorim jedan strani jezik.“
„Pa gotovo“, razmišlja kao država, „jer mi malo imamo naše dece koja su tako bila na strani“.
„A kako bi bilo“, dodaje on, „i da mi se da, kakav zajam iz Klasne Lutrije, pošto sam ja privrednik. Ne mora baš biti veliki zajam, koliko da napravim porezničku uniformu, da se ne bi odmah u početku zaduživao“.
„Pa ne može to“, odgovara država, „jer Klasna Lutrija daje pozajmice samo na privredne ciljeve“.
„Pa tako ja i mislim“, odgovara on državi, „meni bi se dao zajam kao da otpočnem preradu sireva a ja nebi ni morao baš početi“.
Ovamo, onamo i oni se pogode. I eno ga on je sad poreznik, kažu vrlo dobar poreznik. Predano i iskreno služi državu i sprema molbu da podnese skupštini da mu se dve godine, koje je proveo na strani kao državni pitomac, priznaju u godine ukazne službe.
*
Zar vam ne dolazi od nekud poznata ova karijera? Ta to je karijera skoro svakog trećeg činovnika u nas.