Kod nas ima puno istorijskih datuma ali ovaj gornji datum nije. Eto prevrnite istoriju od početka do kraja pa ćete videti da se 29. februara nije ama baš ništa desilo. U ostalom i da se desilo dovelo bi nas samo u nepriliku jer to je onaj dan iz prestupne godine koji se svake četiri godine pojavljuje u kalendaru, pa šta bi radili sa sa svetkovanjem takvog „istorijskog čina“. Ko bi živ dočekao da drži svetkovinu svake četvrte godine kad mi tako volimo da svetkujemo da nam je čisto krivo što državni praznici nemaju i svoju preslavu.
Pa ipak mi pade na pamet da vam ispričam jedan ne baš tako istorijski događaj koji se dogodio na dan 29. februara.
Bio je kod nas nekakav profesor Poplišan a u to doba — pre dvadeset godina — nastavni program je bio vrlo jednostavan a vino i rakija bili vrlo jeftini. I onda nikakvo čudo što se profesor Poplišan toliko isto bacio na rakiju koliko i na nastavu. Voleo je da pijucne i na podne, voleo je da pijucne i uveče ali što je ipak lepo od njega, nije voleo sam, voleo je uvek u društvu. Gde god je bilo društva bio je i profesor a kad su slave — slave je zdravo voleo — on se useli u kuću kao Sremčev „Neko“ pa ga tek tako pred zoru iznesu iz kuće.
Tako danas na jednu slavu, sutra na drugu dok nije postao sasvim onako slavska rekvizita. Sveća, koljivo, kolač, devojka što poslužuje i profesor Poplišan. Pa to je tako išlo, išlo godinama, dok profesor nije zadužio ceo svet i dok se svi ne pobuniše. Pobuniše se njegove kolege, pobuniše se prijatelji, pobuni se sve što krsno ime slavi i donese rezoluciju: da se natera profesor Poplišan da i on primi slavu, pa kao čovek lepo da se oduži ljudima.
I lepo ubediše profesora da to mora biti, da je to red, da je najzad slava jedan vrlo lep običaj koji se samom profesoru nesumnjivo dopao; da je najzad i on kao brat Čeh — pokojnik je bio Čeh po zanimanju tj. profesor po zanimanju a Čeh po poreklu — da je dakle kao brat Čeh i kao brat Slovenin i pozvan da „održava vezu“ između dva bratska naroda.
Tako najzad grešni profesor uvide i sam da će morati primi slavu, ali se zgranu pred pomišlju šta će to sve njega koštati kad mu se nasade u kuću svi oni kod kojih se zadužio. Računa, računa, aja, ne ide. Jeste, lep je običaj, jeste treba „održavati veze“ izmeđ dva bratska naroda, ali skupo, mnogima se zadužio, pa će se svi sad skrhati u njegovu kuću na posluženje i oduženje.
Misli profesor, misli i sve na jedno smisli. Smisli on da podvali braći Srbima. Istina potrebno je da se sa bratskim narodom održavaju iskrene veze ali, kome će onda podvaliti ako nećeš svome rođenome.
Smisli on da uzme za slavu nekog sv. Kaspara koji pada 29. februara, a 29. februar pada svake četiri godine pa divota.
Kako smisli tako i uradi i objavi svima da je uzeo za slavu sv. Kaspara, koji pada 29. februara. Potrče svi svojim kućama, zagledaju kalendare i vide da te godine nema 29. februara a da ga neće biti ni dve godine za tim i već vide koliko je sati ali ne govore ništa profesoru, kao, čovek je „stranac“ pa da ga ne vređaju.
A izmiče polako januar, pa izmiče februar; profesor Poplišan miran, zadovoljan i spokojan i ide svakome na slavu i nabija ognjišta i poziva svakog da mu dođe kad bude njegova slava i svi mu obećavaju.
Prođe i 28. februar pa osvanu 1. mart kad a u kuću profesorovu prvo ulegoše cigani i udariše u jedan marš, pa onda eto ti njegovih kolega, pa svi drugi, svet, svet, svet, skra se cela varoš.
Profesor se dočepao za kosu i pita ih: Šta je, zašto ste došli?
„Pa na slavu“, odgovaraju mu.
„Ama, pa moja je slava 29. februara.“
„Pa jeste, al mi nismo ni došli na slavu, nego na patarice.“
„Kako na patarice?“
„Tako na patarice!“
I sad nasta jedno veselje na račun profesorov, veselje nezapamćeno, koje je sve dotle trajalo dok profesor nije uvidio da nije ni trebao ni pokušavati da podvali braći Srbima.
Za tim je svake godine tako išlo, sve dok nije profesor Poplišan tražio prosto premeštaj iz varoši i to samo zbog svoje patarice.
*
Ovo je cela celcata istina. Profesor je sad pokojnik ali ga se mnogi sećaju.
Pade mi na pamet ova sitnica zato što ni ove godine nema 29. februara pa da se ne bi njime branio.