Onaj koji se bavi kakvom specijalnom strukom, ne može očekivati da mu slučaji otkrivaju fakta. Mora te slučajeve izazivati, tražiti, mora praviti probe i eksperimente. Tako npr. hemičar, tako fizičar i tako svako redom pa tako i ja moram praviti probe i eksperimente na beogradskome društvu.
Interesovalo me je da rešim: za koliko se vremena jedna laž može da plasira u Beogradu i u kakvom se obliku vrati onome od kojega je potekla.
To sam postigao da utvrdim na ovaj način: prekjuče tačno u 10 i 17 minuta pre podne, sreo sam kod Terazijske češme gospođu Vidu. Prišao sam joj odmah, upitao je za zdravlje i onako nemarno, više kao uz reč, dodao sam:
„A vi ste izvesno već čuli za g. Markovića?“
„Šta?“ učini g-đa Vida.
„Ta… kažu da se razdvaja sa ženom.“
„Ta nije moguće?“ prenerazi se g-đa Vida. „To je čudno, ta oni su tako lepo živeli. A zna li se za uzrok?“
„Ne zna se ništa, izgleda da i nema nikakvog uzroka nego su prosto nesnosni jedno drugom. Dosadilo im već u braku.“
Gospođa se odvoji od mene i ne prođe ni deset koraka a srete gospođu Persidu.
„Slatka moja, baš dobro te vas videh. A čuste li vi Boga vam za to čudo.“
„Koje?“ pita iznenađeno gospođa Persida.
„Pa da se Marković razdvaja sa ženom.“
„Ne može biti!“
„Ta kako ne može, ona već i nije više kod njega, odjutros je odveo majci.“
„A zašto zaboga?“
„Ta, ne zna se za uzrok al… biće zbog onog poručnika. Mora tako nešto biti. Tek se valjda ne razdvajaju zato što im je dosadilo u braku.“
„Pa izvesno. E tome se ne bi nikad nadala. Zbogom gospođo, zbogom.“
I gospođa Persida produži put u Knez Mihajlovu ulicu pa niže „Ruskog cara“ srete gospodina Ljubu.
„Ljuta sam na vas“, reći će mu kao više u prolasku.
„Molim?“ pretrnu g. Ljuba.
„Ta kako ne bi bila ljuta; juče ste bili kod mene, ćaskali ste o svemu i svačemu a niste mi kazali tako važnu stvar.“
„Koju moliću?“
„Vi valjda znate da se Marković razdvaja sa ženom.“
„Bože sačuvaj, nemam ni pojma.“
„Kako zaboga, pa ceo Beograd bruji o tome, jer znate nije obična stvar, to je čitav skandal. Najurio je prosto ženu iz kuće, zbog nekog poručnika, uhvatio ga u kući pred svedocima, i tu je bio čitav sukob… ja ne znam sve kako je i šta je bilo, al čitav roman, kažem vam čitav roman. Gledajte da saznate detalje pa dođite posle podne ili sutra da mi pričate.“
„Kako ne bih zaboga. Sad idem u kancelariju i čuću tamo. Ja radim u sobi sa tri ženjena činovnika. Oni su morali čuti što od svojih žena. Ljubim ruke, do viđenja.“
„Al ne zaboravite da dođete i da mi ispričate.“
„Kako bih zaboravio.“
I gospodin Ljuba ode u kancelariju gde zateče tri ženjena činovnika; još piju kafu i razgovaraju šta ko kuva danas za ručak.
„Gospodo, da l’ ko od vas što bliže zna o Markovićevoj aferi?“
„Kojoj aferi?“ upitaće tri oženjena činovnika.
„Ta o bračnoj, zar ništa ne znate.“
„Ne znamo“, odgovaraju jednoglasno tri oženjena činovnika.
„Šteta a stvar je vrlo zanimljiva. Dakle evo u čemu je: neki poručnik zaljubio se u Markovićevu ženu… najzad, vas se detalji i ne tiču, glavno je da je prekjuče poručnik ušao kroz prozor a Marković sa dva svedoka ušao kroz vrata… bio je i dvoboj, juče ujutru… t. j. nije bio nego trebao je biti. Upravo, ja ne znam da vam kažem tačno ali samo znam da je Marković uzeo ženu za ruku, odveo je majci i rekao: ‘Evo vam je’.“
„Gle molim te“, učiniše sva tri ženjena činovnika i nestrpljivo dočekaše podne te svaki svojoj kući i svaki svojoj ženi.
Izvesno je svaki na svoju ruku ispričao i to od prilike ovako:
„Zamisli Mico, ko bi to rekao za Markovićku!“
„Koju Markovićku?“
„Pa znaš je valjda?“
„Pa ko bi rekao da je to tako pokvarena ženska.“
„Ju, šta govoriš?“
„Ta valjda je deset puta do sad muž vatao ali je čovek trpio, ko veli da ne puca bruka. Al sad je već zagustilo, oterao je, odveo je juče sa žandarmima u fijakeru majci i rekao je: ‘Evo vam je, kakva majka takva kći!’“
„Ama, nije moguće?!“ čudi se i krsti gospođa Mica.
„Ta čitav roman, čitav roman. Neki poručnik preobučen ulazio u kuću, pa juče bio dvoboj i taj poručnik ranjen.“
„Di je ranjen?“
„Ne znam, ta valjda ga onako okrznuo, skinuo mu možda jedan prst na ruci.“
Gospođa Mica osta skamenjena a nije samo gospođa Mica nego i gospođa Leposava i gospođa Jela žene one druge dvojice oženjenih činovnika, jer su i oni kod svojih kuća za ručkom pričali za novost.
Posle ručka, čim su ispratili muževe u kancelariju digle su se gospođa Mica, gospođa Leposava i gospođa Jela, zadigle suknju pa uhvatile svaka svoj kraj. Kao da su se dogovarale pa podelile Beograd. Jedna je uhvatila zapadni Vračar sa jednim delom Savinca; druga je dohvatila Palilulu sa delom Terazija a treća Varoški kvart i onaj deo Dorćola pod Pozorištem.
I tako idu iz kuće u kuću, ali ko bi mogao da ih prati. Ja sam donekle išao za njima da prebrojim bar koliko će kuća obići, ali sam im izgubio trag. Ono što sam primetio to je da se iz svake kuće, u kojoj su one bile, domaćica, pošto ih je ispratila, odmah i sama obukla i počela da pravi vizite. Na taj način raznosila se kao telegrafom vest o Markovićevoj aferi. Može se samo približno (te statističke stvari uvek se približno računaju) utvrditi, da su to posle podne od 3 pa do 5 sati, 272 žene išle po vizitama da bi saopštile novost o Markovićevoj aferi.
Predveče, tačno u 6 sati i 24 minuta, sreo sam opet gospođa Vidu, onu gospođu kojoj sam jutros u 10 sati i 17 minuta prvoj saopštio svoju laž. Ova se vraćala sa nekog žur-fiksa i kad me vide pljesnu se rukama:
„Zaboga, Ben-Akiba, pa što mi niste kazali sve, kad ste već hteli da mi kažete tako interesantnu novost nego moram od drugih da čujem detalje.“
„Pa ne znam ih ni ja. Ispričajte mi molim vas, vrlo me interesuje.“
„Dakle, evo u čemu je stvar. Sad sam baš na gospa Julkinom žur-fiksu čula od jedne gospođe koja sve do sitnica zna. Dakle taj poručnik Josif i gospođa Markovićka voleli su se još dok se ona nije udala, drugim rečima, ona nije ni bila devojka kad je pošla za g. Markovića. Ali on joj je to oprostio, misleći da se popravila. No poručnik je i dalje dolazio kod nje ali se to nije moglo da uhvati jer se presvlačio, čas u žensko, kobajagi traži službu; čas kao odžačar kobajagi da čisti odžake. Dok se to nije uhvatilo. Kažu g. Marković je na svome krevetu primetio tragove odžačarske. I onda ga je uhvatio u kući, tu se slegao silan svet dvadeset žandara je opkolilo kuću. Marković je užasno tukao svoju ženu; svu joj frizuru rasturio, pa je sa žandarima natovario u fijaker, odveo je majci i pljunuo je majci u sred lica. A sutra dan imao je dvoboj sa poručnikom i odbio mu svi deset prstiju na rukama. Poručnik bez prstiju degradiran je već. Eto, to sam kao pozitivno čula.“
*
Rastali smo se. Proba je dobro ispala. Za 8 sati i 7 minuta jedna laž kadra je da zarazi Beograd i eno vidli ste u kakvom sam je obliku ja pustio a u kakvom mi je gospođa Vida vraća.
Među tim baš to veče video sam g. i gospođu Markovićku idu pod ruku i zadovoljno i veselo razgovaraju o svojoj domaćoj sreći.