Ja sam zabeležio kad ono oboriše poslednji ćepenak u Beogradu i sa njim sahraniše čitavu jednu prošlost. Ovih dana zbrisaše nam još jednu tradiciju, uništiše onu klasičnu čekaonicu u ministarstvu finansija, gde su se nekad zbirali penzioneri očekujući da se otvore rastova debela vrata blagajnikova.
Šta ćete, pred vremenom se mora ustupati. Naišli novi ljudi, nove ideje, hoće neka „uređenja“, hoće neke reforme i te reforme eto zbrisaše i onu čekaonicu pa kao ono kad deca razbiju lastavičije gnezdo te se tičići razlete koje gde, tako ih eno sirotih penzionera, sad u ovo zlo doba godine, rasuli se po parku ministarstva finansija.
U ostalom ta čekaonica i nije u poslednje vreme bila ono što je nekada. Nekada, dok je bilo akonta, to je bila i kasina i čitaonica i berza svih penzionera. Bilo ih je, koji su za dotični mesec već izuzeli sve što su mogli izuzeti za dotični mesec, ali su po navici dolazili i sedeli tu po celo pre podne. U Ministarstvu Finansija kuva se dobra kava, pa onda tu se zbiraju svi „zreli“ i „ozbiljni“ ljudi kako penzioneri sebe zovu i onda se vode najozbiljniji razgovori: o politici, o kabinetu i prave sve moguće kombinacije.
Od jutra do mraka tu su sedeli po klupama stari isluženi činovnici sa priznanicama u rukama i ljubazno se javljali svakom činovniku koji bi imao posla sa blagajnikom a za onoga što stoji kraj blagajnikovih vrata, svako je imao po kakvu ljubaznu reč.
Vi znate, kad uđete u kupatilo kako nemožete da razlikujete ko je tamo ministar a ko praktikant; ko saraf a ko oficir. Svi su jednaki.
Tako je od prilike izgledala nekada ta čekaonica. Uđete, a po klupama sede mirni, skromni penzioneri, ne razlikuju se jedan od drugoga do kakvom sitnicom: jedan ima na primer veliki trbuh, drugi zimski kaput od oficirskog šinjela; treći je ćelav a četvrti se ufitiljio te samo čeka koj dan pa da ga zadenu u mrtvački sanduk. Inače se ne raspoznaju, kao u kupatilu.
I kad pitate koga da vas obavesti a on pruži ruku na onog u ćošku, pa veli:
„Vidite onog, to je taj i taj bivši okružni načelnik; poznata sila, onaj znate što je vezivao ljude za dud pa tuko.“
Pogledate, a „poznata sila“ suvo iznemoglo kašljuca i ljubazno se smeška na momka blagajnikovog nebi li prvi došao na red.
„A vidite li onog tamo?“
„Jel’ onog u oficirskom šinjelu?“
„O, to je gospodine takođe sila čovek, nekada je drhtalo od njega pet okruga.“
Siromah, a da bar sad hoće da zadršće od njega onaj momak, ili bar da hoće da zadršće blagajnik. Aja, niko više ne ferma „silu čoveka“ pa čak ni toliko da se progura da dođe bar privi na red.
„A onaj treći, što onako šapće kad govori i sa svakim se ljubazno rukuje.“
„E, taj je nekada glasno govorio da mu se glas orio na sve strane. A ruku nije tada lako pružao svakome. Bio je opozicionar, jedan od najljućih opozicionara od čije su reči kabineti padali pred čijom se reči dvorska gvozdena vrata otvarala.“
A gle siromah kako sad šapće i kako se sad od njegove reči neće ni blagajnikova vrata da otvore.
I eto tako svi redom. Svi sad izgledaju jednaki, svi mirni, tihi, dobri, nasmešeni ljubazni a u svakome od njih počiva kao u grobu po jedna „sila od čoveka“.
Takva je ta čekaonica izgledala pre desetinu i dvadesetak godina ali je ona svake godine sve više menjala svoj tip. Kako koja godina a po jedan starac penzionar manje a po jedan mladić penzionar više. I sad već kad uđete tamo a vi možete videti jedva pet šest staraca a ono sve drugo što nema ni četrdeset godina života a kamo li četrdeset godina službe.
Šta ćete, vremena se menjaju pa i penzionari sa njima. A Ministarstvo Finansija je valjda zato i rešilo da uništi onu klasičnu čekaonicu. Dok su bili starci penzionari i moglo se voditi računa o njima a ovi mladići mogu i po parku šetati. Zašto nebi šetali po parku kad im to tako dobro čini zdravlju?