Nije to valjda prvi put da čujete gornju frazu. Često se ona upotrebljava u našim literarnim studijama ili referatima. Čitali ste valjda gde kad: „taj i taj pisac prodro je na stranu literarnu pijacu“ ili: „Na našoj književnoj pijaci ove se godine ni jedan pisac nije toliko istakao da bi i t. d.“
I da vidite, nije to baš tako rđavo nađena fraza ima u toj figuri, kad bi se ona zamislila primenjena i nečega vrlo sličnog sa faktima.
Zamislite molim vas jednu prostranu pijacu i vi pođete da pazarite. Sve tezga do tezge, za tezgama književni piljari, nadvikuju se i svaki hvali svoj espap.
„Molim, izvolte, lepih friških epigrama, dva dinara pišla.“
Vi priđete, uzmete jednu pišlu pogledate i bacite je natrag.
„Neću, prozukli su“, pa idete dalje a onaj vas sa druge tezge mami:
„Izvol’te, podlistak, gledajte samo, gledajte kako je dobro parče.“
„Ne treba mi.“
„Ama, nemojte tako, uzmite u ruku samo, pipnite samo.“
Vi idete dalje a mami vas onaj sa treće tezge.
„Izvolte, gospodine, šala i satira, vanredno duhovitih šala i satira. Probajte samo, izvolte slobodno zagristi u jednu anegdotu.“
„Hvala, neću, ne mogu na što srce.“
„Al nemojte tako, probajte, probajte molim vas.“
Najzad, natera vas i vi probate.
„Uh, pa ovo je staro, kako možete prodavati bajat espap, zar ne vidite da je ta šala već prokisla.“
I pođete dalje a zove vas jedan pod širokim amrelom koji je po tezgi vrlo ukusno namestio lirske pesme.
„Izvolte, izvolte… vanredno lepe i nežne lirske pesme. Vidite kako ih čuvam da ih ni sunce ne opali a noću ih uvek čuvam u aparatu na ledu da bih im sačuvao temperaturu. I jeftine su, ove su godine vrlo jeftine jer ih ima mnogo; bilo je dosta kiše znate.“
Vi pođete dalje a za vama se dere jedan:
„Ajde dobrih čestitaka za imen dane, rođen dane, za venčanja, izjave sažalenja — sve u stihovima. Uzeo sam ih na licitaciji pa sam u mogućnosti da ih prodajem bud zašto.“
Pođete dalje i stanete pred jednom kućicom u kojoj se nalazi posrednik. Kao i kod svakog drugog posla i kod književnosti ima cubringera. U izlogu toga posredničkog paviljona puno malih listića i na svakome ispisana po neka ponuda i tražnja.
Evo šta bi se moglo pisati na tim listićima:
„Traži se izdavač za jednu pripovetku, romantičnu, vrlo poučnu, mogu je čitati i mlade devojke. Najviše dva štampana tabaka. Uslovi vrlo povoljni“.
„Jedan pripovedač rad bi da ima sutra 20 dinara akonto, za jednu pripovetku koju će uskoro napisati“.
„Jedna lirska pesma prodaje se iz slobodne ruke“.
„Jedan roman, u kome ima četiri ubistva, u kome na tajanstven način nestaje jedno dete; u kome svaka glava nosi strašan i senzacionalan naslov, prodaje se zbog napuštanja književne radnje, pod vrlo povoljnim uslovima“.
„Jedan roman, sa teretom na prvom mestu (izuzeto akonto) prodaje se. Može se videti svakoga dana“.
„Jedna poduža priča, koju bi izdavač mogao nazvati i romanom, prodaje se na otplatu“.
Eto, takva bi izgledala književna pijaca. Razume se tu bi bilo i sve drugo što biva na pijaci. Bilo bi i „jeksik-mere“, kad na primer pripovedač proda tri glave pod celom pričom a svršetak ne daje; bilo bi opštinskih komisija koje bi bacale „nedozrelo voće“, pa bilo bi i prekupaca, koji izlaze na drum pa presreću prodavce te im otkupljuju espap. Ti prekupci bili bi naši izdavači, ah, oni su već navikli da se ponašaju prema piscima kao oni što na drumu presreću trgovce.