Ovih dana, sve dok ne zagazimo u drugu polovinu februara Beograd je življi no obično. Od jutra do mraka jure ulicama dugački njihovi fijakeri a u njima iskićeni ljudi i iskićeni konji. Pa onda, na podne pred ostografskim radnjama gomila takvih iskićenih kola; u cvećarskim izlozima puno lepih buketa sa belim i rumenim mandžetnama, a kroz ulicu vidiš muzikante, vuku se od kuće do kafane sa violinama pod miškom i za njima ona dva dečka stenju od tereta kontra-basa.
I što koj dan više zamičemo u februar, tih iskićenih kola, konja i ljudi sve je više i više tako da mi koji moramo ići peške, prelazimo trčeći svako raskršće.
Poklade su skoro, pa svet žuri, žuri da se oženi i uda. Najzad, neka mu je srećno, niti mu ja što zameram, ali me je od uvek zanimala kod mladoženja jedna noć a to je ona poslednja noć pred venčanje. Kad se već svi rasture, kad se pođe spavati, jer sutra treba ranije ustati, kad ostane ona sama u svojoj sobi a on sam u svojoj, kad se pokriju jorganima preko glave i stanu razmišljati o sutrašnjem danu koji će ih pred oltar odvesti.
Ja ću ovde i izneti, ali od prilike, šta ona a šta on u tom momentu misle.
⁂
Ona: Oh, bože, još smo ova noć, pa već sutra ja sam njegova i on je moj. Sutra me već neće biti sramota da mu pred svetom dam ruku; sutra ću već nositi njegovo ime.
Žao mi je mamice; posećivaću je svaki dan i ona mene. Pa onda, otac, on je siroma ceo dan u poslu, kako ću njega viđati? Ali zato on, on će neprestano biti uz mene. Zajedno ćemo ručati, zajedno večerati, jednako zajedno. Moraću ga naterati da uzme jedno mesec dana odsustvo. Ja ne znam kako ću izdržati to vreme dok je on u kancelariji. Ili ako ne može da dobije odsustvo, a on neka traži od šefa dozvolu da može i mene voditi u kancelariju.
Uh, tek deset sati. Čitava godina do sutra. A bar da mi je da mogu zaspati nego se prevrćem po krevetu kao mučenica.
Kako li ću, Bože, izgledati kao mlada. Tetka kaže da mi vrlo lepo stoji haljina. Da l’ ću mu se dopasti kao mlada?
Nisam pitala devera kojim će ulicama terati kola. Tako bih volela da prođemo i Vračarom.
Deset i četvrt. Boga mi ću baciti ovaj sat ili ne, naviću ga napred; za čitav sat napred, pa da se ujutru ranije probudimo.
Bože, da li će mi biti neobično kad me počnu zvati „gospođom“. „Gospođa“, „gospođa“, čisto me neka tuga podilazi od tog imena.
Ja mislim da ćemo mi zdravo lepo izgledati kad stanemo jedno prema drugom. Tako bih volela da svet kaže: „Baš lep par ljudi“.
Ajd da probam zaspati… žmurim samo a ne mogu da zaspim. Brojaću do sto. Jedan, dva, tri, četiri… pet… njemu zdravo lepo stoji frak… šest… sedam… osam… devet… spremila sam mu najveći karanfil i sama ću mu prikačiti… deset… jedanaest… Oh, Bože, moglo bi već da svane… dvanaest…
⁂
On: Vrlo sam radoznao da svane sutrašnji dan, jer nešto mi se starac pravi lud. Obećao je o prstenu dati miraz pa ćuti, valjda će sutra.
Ja mislim da upotrebim 4000 da isplatim sve dugove. Platiću svakome do pare, jedino Fridmanu u Zemunu neću. Pokvario mi je redengot. A i kod Stankovića ću pokušati da mi škontira: on je već bio digao ruke od toga duga, mogao sam ga kupiti za sto dinara, pa sad je pravo da škontira.
Nisam starome ništa govorio o ovim dugovima, a i što da mu govorim. Reći ću mu docnije da sam novac uložio u neko preduzeće. Najzad, šta ja imam njega da molim, ja ću to od nje. Ona će mi popustiti.
Tek deset sati. Uh, Gospode, ala lagano ide ovo vreme. Jedva čekam da svane sutrašnji dan, da vidim jedanput taj novac.
A jest, Boga mi, ništa lepše nego ne biti dužan. Prođeš slobodno ulicom a onaj ti kao gospodinu naziva: „Dobar dan!“ a ne kao do sad, ne smeš ni da prođeš a i kad se sretneš s njim, a on ti kaže: „Dobar dan!“ ali tako kao da ti je opsovao oca.
Deset i četvrt, a ne mogu ni da zaspim. Hajd sumiraću moje dugove, valjda će me to uspavati: Braći Petrovićima 282 i 160 Prometnoj Banci, to je 392… pa u Zadruzi, Vračarska štedionica, Jankoviću, Fridmanu… 114… 320… 260… 176… ovome neću ni platiti… 180… 470… razume se bez interesa, zar sam lud još i interes da plaćam… 50… 140… 200…